Pa ti misli svojom glavom!

Inače, ne pišem o aktuelnim temama. Prijatnije mi je da moje pisanije izaziva osmehe. Baš je sjajno da se ljudi raduju mom novom tekstu. Da čekaju sa nestrpljenjem.

A onda me bezobzirnost izvede iz takta. A bes je, u mom slučaju, okidač neiscrpne inspiracije. I zatim napišem šta mislim, i zamolim. Zamolim fejsbuk svet da smiri strasti. Da stane i promisli. Da mržnja ne vodi ničemu. Da davno izgubljene bitke ne mogu biti opet dobijene. Da ljudi nisu loši, jer su drugačiji. Zamolim za primirje.

I dobijem pisma podrške i hvale. Nepoznati ljudi mi pišu kako stoje rame uz rame sa mnom. Kako su bili tihi ranije, jer su mislili da su jedini. Mislili su da su neizlečivo bolesni, jer ne prihvataju zlo.

Ja se opustim. Osmehujem se od uha do uha. Locirala sam srodne duše – ima nas! Za Balkan ima nade!

Ali avaj, sledeće jutro me sačeka jedanaest poruka iskonske mržnje. Jedanaest pretnji. Jedanaest duša, koje moju srazmernu ljubav prema svim ljudima doživljava kao antisrpsku. Jer, kako možeš da ceniš katolika i muslimana kao pravoslavca? Ne možeš. Nije patriotski. Ti bi mir, a? E, dobićeš nemir! Ti bi da širiš vidike, a? Ima da ti iskopamo oko! Ti bi da se sve prepusti sećanju i krene dalje? E, onda svesno potpisuješ da si nam neprijatelj koga treba saseći u korenu. Te, ako nastaviš da misliš svojom tintarom i da (ne daj bože) o tome pišeš – neće te ni rođena majka prepoznati kad te mi dohvatimo...

I tako... Srećom, pa je fejsbuk izumeo opciju “block“. Jedanaest lajavaca ode nepovratno u ništavilo.

Gledajući u procentima, ima nas više. I to je, verujte, za slavlje.

A ja ću uvek, kad me nešto tišti i muči, pisati o tome. Pa sad, ako pročitate u crnoj hronici da je neka žena srednjih godina umlaćena bejzol palicom ispred zgrade u kojoj stanuje, to je zato jer ne dam da me strah osujeti da razmišljam svojom glavom!

P.S. Da li da krenem na časove samoodbrane ili da pazarim jednu bereticu 92F?

Anja (Aleksandra) Mijović