Pišem vam... Onako od srca

Gde su vam krila? Zašto ne sanjate više? Gde ste izgubili hrabrost? A? Svi smo mi dobili po par krila, no da bi leteli visoko potrebna je hrabrost da sanjamo. Svima nama dođu dani kada duvaju vetrovi besa... Dani kada padaju kiše suza... Dani kada nebo postaje crno, i sevaju munje, i grme gromovi. A zaboravili ste da posle oluje dolazi sunce.... Posle suza, vraća se osmeh. Životne oluje su lomile naše srce ali duša je netaknuta. Kiše su sa sobom odnele mnogo toga ali nisu mogle odneti i naše snove. Mi smo jači od svake oluje, od svake nepogode. I ništa ali ništa ne može da ukrade naše osmehe. Osmehom gospodari naša duša. Ispunimo dane ljubavlju... Ljubav će preplaviti sve oko nas i ogrnuti nas hrabrošću. Život nas iskušava, donosi brige i nove bore... Ali srce... Naše srce ne stari, naša duša je večno mlada. Život nas uči... Ništa dragocenije od nas samih i naših života. Vreme , ljubav, život... To je neprocenjivo. Gde ste se izgubili ljudi? Gde ste zapeli, sapleli se, pali, na ovom životnom putu? Pogubili ste se... Pogubili u nepotrebnom...

Samo par reči su važne... Ostale su suvišne... U nama ekstremna potreba da pričamo, veličamo, lažemo... Sve nepotrebno... Treba živeti ovu misteriju od života a ne rešavati enigme koje nam neko postavlja na našem putu... Treba samo živeti. Jednostavno živeti. U jednostavnom srcu je sve. Mnogo više nego što mislite. U njemu je sve što nam treba. Život teče, ne možete ga zaustaviti, ne možete ga zameniti... Sve se dešava sa razlogom. Moramo proći oluje i suze, da bi stigli do sreće i smeha.

Imate li vi sluha za moje reči ili samo slušate? Nisam ja vama ni savetnik, ni sudija... To morate znati. Ja samo pišem jednostavno, onako od srca.

Zorica Zoja Mladenović