Pitanje izbora

Stalno biramo, ceo životni vek provedemo birajući između bezbroj mogućnost koje su tu pred nama. Često smo svojih izbora potpuno nesvesni, a promašene odluke skloni smo da pripisujemo lošim okolnostima i ne želimo da, svesno ili ne, krivicu za lošu odluku pripišemo ličnom lošem izboru. Crno ili belo? A šta je sa morem sivila između od koga je, uglavnom, satkan ceo jedan ljudski vek? Da li nam je Kjerkegorska odluka nametnuta vaspitanjem, ili se tim putem odučujemo da sami sebe ucenimo suženim izborom između dve mogućnosti? Naravno i ovde smo skloni da se prepustimo prijatnijoj varijanti, a ona znači prebacivanje krivice sa sebe na sudbinu, boga, višu silu.

Izabrati odgovorno znači imati dovoljno životnog iskustva za zdravu i razumnu odluku, ali ni to ne garantuje ishod. Životna iskustva obojena su maglom ličnog - ostrašćena su. Nepouzdana. Oslanjati se na tuđa nije nam svojstveno kao egocentričnim jedinkama. Pred vratima svakog izbora stoji ono pitanje: ”Zašto je to za mene dobro?” Ređe stoji ono drugo, zašto je to dobro za nekoga osim nas, pa i čitavu zajednicu? Kao bića zajednice, živimo okruženi milionima drugih jedinki sličnih nama. I one se pitaju i biraju po istom principu kao i mi. Svaka odluka dovodi do sudara svetova, svaki mikrokosmos ulazi u druge mikrokosmose i sa sobom donosi svoje male odluke. Dolazimo u situacije koje ne predviđamo ličnim izborom, već se nameću uticajem tuđe odluke na naš mali život. Ovo ne kažem zato što smatram da je život mala stvar, govorim o malim životima koji su okrenuti na unutra i ne vide širu sliku. Većina nas živi tako, prati tok svojih izbora, a oni dalje vode do jedinog cilja koji je neminovan svakom biću, a to je smrt. Izabrati ravan put, onaj koji ne krivuda kroz lavirint situacija, osećanja, neprijatnosti, nikome ne garantuje dobar ishod, jer svi putevi, a to smo skloni da zaboravljamo, vode u jednu dolinu. Smrt je jedina sigurna stanica svakog voza na koji odlučimo da se ukrcamo.

Kada stanemo pred izbor, dovedemo sebe pred jedna vrata koja su zatvorena. Ono iza vrata se ne vidi nego se ponekad naslućuje, a često se nikako ne da predvideti. Uticaj koji je za našu odluku presudan vrši ona strana na koju se oslanja naš senzibilitet. Čovek se rađa kao tabula rasa, čist je od predrasuda. Genetika mu je upisala neke smernice, ali na njemu je da izabere kojim putem će ga život voditi.

Bez obzira na mesto i okolnosti u kojima je čovek rođen, njegov put je samo njegova lična mapa - lični trag u vremenu. Pečat koji će ostaviti iza sebe kada stigne do jedinog zajedničkog odredišta. Svi se ljudi rađaju sa podjednakim mogućnostima izbora, samo su im težnje različite, a ciljevi često i dijametralno suprotni. Siromašak koji se rodi na podu romske straćare ima istu putanju pred sobom, kao i onaj rođen uz epiduralnu anesteziju i dočekan na carskim jaslama. Obojica imaju život pred sobom. Izbori jednog uticaće na izbore dugog. Rubovi njihovih mikrokosmosa dodirivaće se stalno, jer ni jedan čovek nije apsolutno sam na svom putu. Čovek je biće zajednice.

Bez želje da svoje mišljenje namećem kao jedino valjano, a naročito da zvučim kao da propagiram neku nastranu ideju koja zahteva od svakog da se upinje i iz sve snage razmišlja o svakoj sitnici koju u toku dana uradi, ovde samo iznosim lični, životni stav. Do njega sam došla posmatrajući kako sebe, tako i svet oko sebe. Neki naši izbori uticaće na mnoge, toga moramo da budemo svesni, ali najbitnije je da će uticati na tok naših reka, naših života. Birajući brzake, one uzane, kamenite, ali bistre, birala sam iskustvo, birala sam osećaj, birala sam put kojim se teže pliva, ali se živi punim plućima. Suze, smeh, usponi, padovi, ljubav, mržnja, sve jake emocije i sve životne situacije pojačane amplitudom emocionalne vrteške u umu jednog tananog bića satkanog od osećaja. Posledice svojih odluka živim, udišem, plačem, a život prevrćem kao poslednje parče hleba među prstima stalno postavljajući pitanja, stalno stavljajući pred sebe nove zadatke, stalno krtitikujući svaku svoju izgovorenu i napisanu reč.

Pitanje izbora je za sve ljude ono ključno pitanje, a ono glasi: Živeti ili životariti?