Pogled iz daleka

U Kanadi sam već pet dana. Privatno, naravno, ne spadam u one privilegovane koji se o državnom trošku švrćkaju i troše državne pare da kupe svoje jeftine, ali firmirane snove. Ja svoj ceh plaćam sama. Elem, upravo sinoć došla komšinica, Kanađanka, tu odmah, kuća preko puta, da se upoznamo. Simpatična i radoznala četrdesetogodišnja žena, pita me kakav je  život u Srbiji. Zaustih kao iz topa da kažem nikakav, a onda opet, ma neću iz prve. Ipak je to my country.  

-Srbija je lepa zemlja, bogata prirodnim resursima, ljudima, koji su gostoljubivi, vole da pruže gostoprimstvo, da dočekaju, imamo bogatu kuhinju... (Ilustrujem to odmah poturajući tanjir s gibanicom...), imamo vekovnu kulturu,  but-ali... Not good! Šta ću, ne mogu da lažem. Objašnjavam da je život težak, da ljudi ostaju bez posla, firme ne rade i da je mnogo onih koji žele da odu, nažalost.

Mien klima glavom u znak odobravanja i razumevanja, a mene nešto ipak malo sramota. Ne ispitujem zna li ona za Vučića, Nikolića,  za Šešelja, Tadića, Pajtića ( e tek ako njega ne zna, začudila bih se...). Prosto bi me bilo i strah da me s njima dovede u bilo kakvu vezu. Za samo nekoliko dana skontala sam koliko su ljudi u ovoj dalekoj, ogromnoj, a nenastanjenoj zemlji nezainteresovani, opušteni... Njima je, bre, i WC šolja uvek do pola puna vode, a ne nešto drugo!

Posmatram i ove naše ljude što su imigrirali pre više godina. Različito su se snašli, neko je zadovoljan, neko ne baš, ali nikome se ne vraća. I gde bi? Među one kreature koje peglaju svoju debelu kožu? Među one Babiće, Verbiće, Gašiće...koji ni odgovornost sami ne mogu da preuzmu, već se za sve njih potura svevišnji Aleksandar.

Znate, Srbija deluje još tužnije u sumornije iz ove perspektive sa udaljenosti od 8000 km. Ovde svaka kuća skoro ima ona truck vozila. Grdno deluje i na drumu, a još grdnije kad sednete u njih. Šta će im svima to, pitala sam radoznala? Kažu, za čamac i prikolicu! S obzirom da se ne radi vikendom, a svaki drugi je i produženi vikend, to svoje slobodno vreme obilato koriste za boravak u prirodi.

-Volim li kampovanje, pitao me je jedan od komšija?

-Volim, koliko se sećam iz onog vremena kada sam sa roditeljima tako letovala na moru. Sada je kampovanje luksuz. Ni za šator nemaš, a kamo li za prikolicu! Pa gde je ostatak opreme, primusi i slično?! A onda i ono drugo, poneti hranu, piće, krenu prijatelji s tobom, druženje... Odakle sve to?

Kaže Kanađanin, oni obožavaju da budu u prirodi! Obožavamo i mi,kažem ja, imamo prelepe predele, reke, jezera, kao Švajcarska, ali nema sredstava, jbg.

Htedoh još da kažem, nije nama, dear neighbor, do kampovanja, nije nam ni do prirode, mi ti ne znamo kako ćemo zatvoriti kartice, od čega ćemo platiti rate za kredite, kako ćemo deci dati za užinu i knjige, a ako bi još i da jedu, ne daj Bože, to već malo komplikuje stvari!!!

Kad neko naš krene put vode ili prirode, odmah znaš: ili će da se veša ili da se davi!

A znam, dear neighbor, da bi to tebi zvučalo kao good joke, ali nije, nažalost. Samo, neću ti to reći. Ima stvari koje o nama iz Srbije ne želim da govorim strancima, ionako predugo o sebi popravljamo sliku. Ionako sliku o nama dovoljno uspešno svuda u svetu kvare ovi naši smešni ljudi koje jednom rečju zovemo Vlada.

Violeta Živkov