Posle deset godina

Život nas je rasejao, a smrt nas je ponovo okupila. Dok sam prolazio kroz otvorenu kapiju, srce mi je udaralo kao ludo, pa nisam primetio da je korozija, kao nemi svedok vremena, izujedala crvenu farbu sa velike, gvozdene kapije školskog dvorišta. Posle deset dugih godina, ponovo sam bio na istom mestu, ali više ništa nije bilo isto. Tužno sam gledao u sliku ispred sebe, u igralište na kojem sam prohodao, protrčao za loptom, u parkove između kojih su se ugnezdile dve školske zgrade. I parkovi su se promenili, izrasli, podivljali. Protežući svoje vrhove u visinu, beli borovi su nadmašivali školske prozore na drugom spratu, a grane razgranatih oraha češljale su tmaste oblake, koji su se umorno kretali iznad posivelih školskih krovova.

Probudila se tuga u riznici mog sećanja. Zaboleo me je pogled na crno-bele golove bez mreža, na košarkaške obruče sa kojih su tužno visile pocepane mrežice, na tri velike topole koje su, još uvek, stražarile iznad česme, iznad žubora vode koji me je vratio deset godina unazad. Kao da je igra pod košem u toku, kroz sećanje se probijao eho glasova, zauvek zarobljenih ispod košarkaških obruča. Tu, na školskim sportskim terenima, ostavio sam najsrećnije trenutke svog života. Pogled gladan sećanja zarobila je niska prizemna zgrada pored igrališta, u kojoj se nekada nalazio kabinet za sport. Ćudljivo vreme je krunilo malter sa njenih  ispucalih, trošnih zidova, pa su žute, nepečene cigle ugledale svetlost dana. Sve je bilo manje nego u mom sećanju, kao da su godine polako nagrizale moje uspomene. Vreme je učinilo svoje, zaboleo me je pogled u detinjstvo, u bajku koju sam kao dete izgradio u sebi. Kada sam napustio rodni kraj, u sećanju su preživele samo lepe slike, slike koje prekrivaju bol i tugu, i osećaj krivice u mom nezrelom, nesvesnom biću.

Koliko dugo, koliko vremena je potrebno da te slike izbiju iz moje podsvesti i zabole me? Jedan razočaravajući, setan pogled na igralište, na zelene parkove oko škole! Jedan vlažan pogled na dečje stope po stazama detinjstva razbio je lažno sećanje u najsitnije delove. Trgnuvši se na glas majke, na žamor đaka koji se mešao sa školskim zvonom, vratio sam se iz našminkanog sećanja u surovu realnost. Sve je bilo drugačije! Uzalud sam u svojoj glavi bojio uspomene najlepšim bojama, zaboravljao bol, a pamtio smeh, zaboravljao ružne, a pamtio samo lepe stvari... Sve moje uspomene, sva nežna sećanja srušena su u nekoliko bolnih pogleda, u dve nezvane dečje suze, koje sam zaustavio na pola puta. Okrenuo sam se i lagano izašao iz školskog dvorišta. Nisam žurio, ali nisam ni želeo da nekoga sretnem, da me neko vidi, prepozna... Kao da sam se, posle deset dugih godina, vratio na mesto zločina! Šta je moj zločin? To... Samo ja znam...

Koliko suza treba da se prolije za ženom koja je dala šest života, podigla, odškolovala, poturala leđa kada je trebalo, plašeći se samo jednog – da je bolest ne zaustavi na pola puta. Ona je bila stub, ali i žrtva cele porodice. A mi, da bismo izgradili svoje živote, potrošili smo njen. Razapeli smo je! Uz njen pristanak, dobrovoljno! Bez pogovora je prihvatala obavezu da život pretače u svoju decu, koja su danas shvatila da će joj zemlja biti lakša od života! Lakša od nas, od naših nerazumnoh prohteva, od naših zakasnelih suza, od nemih svedoka kajanja koji ne mogu da je vrate, koji ne mogu da operu našu krivicu! Bili smo njen rak, njena bolest, pijavice koje su joj isisale život! Krivica nam je svima zavezala usta! Ništa od toga nećemo izgovoriti glasno, niko od nas nema snage da kaže istinu! Ni sebi, ni drugima! Napisana istina manje boli, čak ni suze koje se slivaju niz moje lice dok ovo pišem nisu moje, već suze moje majke... Kroz suze vidim njene bademasto-zelene oči, čujem njen glas, osećam njenu ruku na mom čelu... I znam da nam sve prašta. Majka ne zna drugačije...   

Bratislav Rosandić