Promene – tako blizu, a tako daleko

Nekada davno, u mojoj glavi vrzmala se gomila negativnih, destruktivnih, poražavajućih misli. Svet je, po meni tada, bio jedno odvratno mesto gde se množi hrpa plitkih, nemislećih, zatupljenih ljudi, koji kvare sve što je dobro, kvalitetno,čovečno. Toliko ratova, kriminala, korupcije, toliko teorija zavere, ubistava, mučenja, silovanja, i tako dalje, i tako dalje. Čak sam jedno vreme osećala grižu savesti što mi je uopšte i palo na pamet da rodim dete u takav turoban, haotični svet.

Ništa sem muke, problema i prepreka nije dolazilo u moj život. I ništa sem nerviranja, straha i brige, nezadovoljstva, proklinjanja i besa nije činilo moju svakodnevnicu. Gde god živela, u kojim god uslovima, boljim ili lošijim, mirnim ili turbulentnim, moj svet je bio poput pakla. Sve je teškom mukom dolazilo, sve sam nešto morala da forsiram, za sve što mi je trebalo, morala sam negde nekom da histerišem, postavljam ultimatume, i ko zna šta sve ne. Zaista sam mrzela i sebe i sve oko sebe, i bila ubeđena da sam rođena kao baksuz, ili da me je neko ukleo, ili da sam nešto morala Bogu zgrešiti, kad me tako kažnjava. Da, moj život, kao možda i vaš sada, delovao je kao najstroža kazna.

Svako gledanje vesti ili čitanje dnevnih novina samo je potvrđivalo moje verovanje o grozoti u kojoj živim, i da mi je neko dao da pritisnem neko dugme koje bi učinilo da svi nestanemo, ja bih ga verovatno sa zadovoljstvom pritisnula. Sreća naša, takvo dugme ne postoji, inače bismo svi mi sada svirali harfe po oblacima.

I kao u svakoj kvalitetnoj priči kad čovek dotakne dno i misli da nema više spasa, niti kakvog izlaza, desi se nešto što mu podari drugu šansu, ulije nadu; otvori, do tada, zablindirana vrata. Meni je, doduše, spas došao kroz knjige. Htela sam da saznam kako su uspešni ljudi uspešni, kakve su ličnosti, kako žive, kakva su im razmišljanja i verovanja. Posle mnogo pročitanih biografija, primetila sam trend. Prvo, oni ne žive u svetu u kojem prosečna osoba živi, oni stvaraju svoje svetove. Drugo, svaki od njih tvrdi da promene dolaze iznutra i da, ko god da si, gde god da si, i u kakvim god uslovima da živiš, ako hoćeš da živiš bolje, moraš se promeniti iznutra. Drugi način ne postoji. Niti je ikad postojao. Niti će ikad postojati.

Sve su to bila zvučna imena. Ljudi kojima se čitavo čovečanstvo divi. Isus, Buda, Gandi, Ajnštajn, Tesla, Gibran, Marfi, Volter, Blejk, Mandela, Konfučije, Seneka, Šekspir, Pikaso, Dostojevski, Tolstoj, i mnogi, mnogi drugi. Svi tvrde isto – promene dolaze iznutra, a ne spolja. Ako želiš promene, kreni od sebe.

Svi mi hoćemo da promenimo svet. Svi mi vidimo šta ne valja i šta je loše. Ali, nije li logično da, ako želimo da nas ljudi slede, da krenu sa nama u borbu za bolji, lepši, vedriji svet, da im prvo damo dobar primer? Ko je u stanju da utiče na svet, ako nije u stanju da utiče na sebe? I kako može svet promeniti na bolje neko ko u njemu vidi samo loše?

Da, sasvim je sve to logično zvučalo i nisam videla razloga da makar ne pokušam ono što su mnogi pre mene uspeli, i time sebi obezbedili mesto na spisku velikana. Posle dosta godina rada na sebi, velikog truda i upornosti, mogu vam reći, bili su u pravu. Tek kada sam ja počela da se menjam, počeo je i moj svet da se menja. Prestala sam da ga posmatram kroz prizmu medija. Htela sam da ga sagledam kroz svoju prizmu. Uostalom, mediji retko, suviše retko, pokažu i onu drugu stranu. Kulturnih, dobronamernih, privrženih, iskrenih, divnih ljudi ima na sve strane. Onih koji pritrče da pomognu, onih koji svesrdno poklanjaju svoje živote, u borbi za lepši, bolji, humaniji svet; onih koji cene dobrotu, iskrenost, poštenje, vrednoću, ima u milionima.

Ipak, oni se neće pojaviti u vašem svetu dokle god se vi ne promenite. Dokle god ih ne zaslužite.  Dokle god mrzite sebe i ceo svet. Dokle god vam je sve ružno i odvratno. Dokle god sudite i ogovarate. Dokle god gajite mržnju, netoleranciju, nerazumevanje. Dotle, vaš svet će biti baš kao i moj nekada. Pakao. 

Bojan Čupić