Psihopate i tome slično

Upala sam na netu u neki članak o psihopatama. Detaljna analiza, razrađena definicija. Naslov je bio, dakako, dramatično izlizan; nešto tipa ''psihopat u mom krevetu''... Bubam. Nema šanse da se toga sječam. U prvih pet redova prepoznala sam bivšega. U sljedećih par 'znanstveno dokazanih' budalaština sam već bila na pola puta da priznam sebi da sam opet nasjela na onu svoju nikad poslušanu teoriju o 'naslov nikad ne vara'. U tom tonu nastavka, tekst je bio sve plići no dublji; bila sam baš strašno iznenađena. Aha...

Natuknut ću usput tako, da smo po mišljenju stručnjaka (a znamo da takvi, i to baš u ovakvim člancima, nikad nemaju ni inicijala ni imena) čak jednom stotinom naše vrste – svi redom psihopati. Zamisli... Svaki stoti! A u još par redova finiš-kenjanja prepoznala sam i sebe u mješavini bar još pet-šest osoba koje znam. Smiješno mi je iti na sve to reći – 'smiješno'. Pa, osmijehom rezimirajmo: da sam 'normalna osoba' i ovo pročitam... Da, sigurno bih se zabrinula. Da sam psihopat u gomili psihopata... Aha.

Sva sreća pa nisam normalna, ionako, odavno. Za sve ove uvažene autore sličnih članaka, rađe ću biti luđak do groba; nego ono što oni danas zovu 'normalna osoba'. A Oni žele da svugdje vidimo strah. Oni žele da se bojimo. Oni bez inicijala i imena, nimalo ne vole kad se ističemo – poludimo, psihopate postajemo.

Antonia Padovan