Siva ekonomija ili kolateralna šteta - 1

„Sećam se samo da je bila nevina i tanka”. Nije htela da se zadrži čak ni u sećanju. Takvi su obično dobri i nenametljivi ljudi. Ne žele da ikoga opterećuju i muče svojim prisustvom; čak i ako je to sekund nečijeg celog života, taman ni toliko da nam „na vrh jezika“ bude njihovo ime, kao nenadano sećanje, kao tren. Ne žele da iko za njima tuguje, zato nesebično daruju zaborav.

Raspršila se bez glasa i traga, kao oblak beo, neprimetno kako je i živela, tiho kako je koračala.

Njeni koraci nikada preteći nisu odzvanjali hodnikom. Ulazila je nečujno, minuvši pored nas, u skladu sa svojim imenom, kao Senka. Tako smo je većinom i zvali. Ne nastavnice ili profesorice, što je bila. Nikada se nije ljutila, nikada insistirala. Možda zato što oslovljavanje nije bilo polje njenog interesovanja, nešto zbog čega bi marila. Ipak, mislim da je to bilo usled potpunog odsustva sujete i pridavanja pažnje minornim stvarima… Sedala bi za katedru bešumno i polako, spuštala dnevnik kao da ne želi da prekida naše razgovore i nestašluke, znajući da je sve trenutno i prolazno i da iza te naše bahatosti i nepoštovanja autoriteta stoji samo prirodni, mladalački bunt, neosvešćena pobuna protiv onoga što neminovno sledi, i da ćemo se i sami, hteli ili ne, uklopiti i poštovati one koje moramo, a koji to neće zaslužiti…

Predavala je kao da predaje istoriju ili književnost, a ne latinski, nije želela da ga zamrzimo, kad nam je već nerazumljiv i težak. Trudila se da ga prenese onima kojima je bio potreban za buduće studije, retkima koji su pokazivali izvesno interesovanje. Pokušavala je da nam dočara vreme, davno antičko vreme, društvo, prilike, da nas pouči suštini demokratije i zašto, ni kod Latina, nije mogla opstati u praksi, da nam prenese mudrosti kroz latinske sentence i literaturu. To je bilo tako pitko, tako slikovito i živo, barem za nas koji smo umeli da odlutamo u prošlost, da se izmestimo iz stvarnosti, da se zamislimo. Ipak, većina nije mogla da se oplemeni tim bogatim, lepim pričama i ostajala je, kao onaj čitalac na početku Pekićevog Hazarskog rečnika, mrtva za književnost, za pouke iz prošlosti, za mogućnost učenja na greškama. Pričala je divno, maštovito, bez euforije. Možda je tek tračak uzbuđenja prolazio njenim plavičastim žilama, diskretno i sofisticirano. Bila je maštovita, zanesenjački vešta u priči i pričanju. Nemaštovitost i prostakluk smatrala je bolešću, ozbiljnim i pretećim bolestima i trudila se da ih ukloni, zaslepi, poništi. Samo jedanput njena je smirenost bila poljuljana i samo je  taj, jedan jedini put povisila ton: ,,Markoviću, zašto si toliko sebičan?“ A ne da je bio sebičan, bio je jeziv, nevaspitan, osoran, bučan, bezobziran i bezobrazan. Ne samo kod nje, kod svih. No, takvih ima u svakoj školi i svakom razredu. Sa takvima na kraj izlaze samo oni slični njima, glasni i sirovi, jer od njih prepoznaju tu istovetnu rušilačku energiju koju sebično, egoistično obožavaju.

Prošle su godine od tada. Nekoliko puta sam svratio do gimnazije dok sam još studirao; obradovala se kada sam došao baš kod nje. Bilo joj je drago što učim za doktora, bilo joj je milo što će neko nekada izgovarati barem neku latinsku reč. Ipak, delovala mi je nekako odsutno, oronulo pre vremena. Tek kasnije, shvatio sam da su se vremena menjala ne samo za nas, već i za nju, i da ona nije umela ni htela da se bori za svoje pozicije, nije umela da ujeda, grize i čupa da bi ostala i opstala. Ćutala je i trpela, da ne bi neko drugi zbog nje trpeo. Branila se onim pasivnim, gandijevskim otporom, ali takav otopor danas gaze blatnjavom čizmom, mokreći po njemu, psujući i pljujući uz gromoglasan, zluradi smeh. Kada sam poslednji put došao, više nije radila. Nestala je bez traga i glasa, gotovo požutela, izbledela u sećanju, godinama ništa nisam čuo o njoj, mogu slobodno reći, nisam ni pomislio.

Jednog jutra, posle dežurstva, sednem obamro od umora da na kraju smene popijem kafu, ovlaš prelistam štampu, tek tako, kobajagi, mada nijedan naslov, nijedan sadržaj ne mogu da primim, toliko sam pun svega; bila je teška noć. I baš tada, ne znam ni sam kako, sudbina valjda, otvorim stranu sa čituljama. Senka. Umrla, sahrana danas u podne. Morao sam da odem. Ne bih ni mogao da spavam uprkos umoru, jer nešto me vuklo da se oprostim, da se na neki način zahvalim. Bio sam siguran  da nikoga poznatog neću sresti. ,,Ne valja”, mislio sam koračajući ka  kapeli ,,da se čovek sasvim distancira od prošlosti.” To nam je i Senka govorila: ,,Prošlost se može potisnuti, ali ma koliko da je bolna, sećanje treba da bude tu, spremno za pouku. Proživljenim iskustvom prpoznajemo simbole sadašnjosti i pravimo odluke za budućnost.”  Mudar čovek ne pravi istu grešku… Da li je tako? Mudar čovek pleni intelektom, a misli uzalud...

-nastavlja se-

Ana Radojčić