Siva ekonomija ili kolateralna šteta - 2

Tiho, bez mnogo sveta, bez pompeznih govora i preteranih jecaja prođe opelo, pokopaše je. Položim cveće i taman da pođem priđe mi žena, nešto mlađa od mene - Senka. Prenulo me to lice, iste tamne i duboke oči. Njena ćerka. Upita me ko sam, jer niko drugi nepoznat nije došao, samo najuža porodica, nekoliko prijatelja. Predstavim se, objasnim da sam bio njen učenik pre skoro dvadeset godina. Ona se osmehnu, istim onim blagim i zagonetnim osmehom svoje majke, upućenim kada sam je nekoliko puta posetio i pozva me da pođem Senkinoj kući sa ostalima. Nisam ni pokušao da pomenem umor, ćutke sam pristao.

Skroman stančić, pun lepih detalja, uspomena sa raznih putovanja, pun nje same kakva je bila, kako sam je ja doživljavao. Ništa skriveno, nikakvih neočekivanih iznenađenja. Ona je bila jednostavna i otvorena kao knjiga, možda zato toliko ranjiva, lak plen grabljivicama.

Kada se ukazala prilika, njena ćerka mi priđe i ispriča kako je Senka otišla. Nije to bilo odjednom, srce joj je vremenom popustilo. Otišla je na bolovanje, na nedelju dana, običan grip, ništa ozbiljno; kada se vratila na posao, rekli su joj da je tehnološki višak. Po prvi put Senka nije trpela i prihvatala. Napisala je žalbu koja je na sreću prihvaćena i nastavila da radi. Ubrzo potom, počele su pritužbe nekih učenika da je odsutna, da često na času doživljava kolapse, da je slaba i nije u stanju da predaje. Poslali su je na lekarski pregled i ustanovili da joj je srce jako slabo. Objasnili su to koksaki virusom koji je izgledao kao običan grip, ali je ozbiljno ugrozio njeno zdravlje. Proglasili su je trajno nesposobnom za rad i poslali u invalidsku penziju. Posle su na njeno mesto primili u stalni radni odnos dva profesora latinskog, oba po onoj, prećutnoj liniji jer takvo zapošljavanje iskorenjeno je dolaskom pravednih na vlast. Jedno je bila majka učenice čije su lažne optužbe odvele Senku pred komisiju i u invalidsku penziju. Nakon toga, srce joj je zaista oslabilo.

Ipak, nije se predavala, uzela je svoju sirotinjsku penziju i počela da se bavi ručnim radom i pravi stolnjake. Prodavala ih je ispred obližnje pijace i tako uspevala da nadomesti manjak u novčaniku, ali i onaj u srcu, zahvalna što bar na neki način može da pomogne ćerki i unuci, da im ne bude na teretu, da može da plaća stan koji im je prepisala, da ne mora da ga menja za neki na dalekoj periferiji i da ponekad može da im priušti sitno, ljudsko zadovoljstvo. Kad su joj smanjili penziju, samo je radila još više.

A onda, pre dva dana, izašla je nešto ranije. Bila je srećna što je granulo sunce, što vidi nebo bistro i čisto, umiveno, što su se oblaci povukli iako je pljuštalo cele noći. Njenoj unuci bio je rođendan, a ona je napravila tortu i htela da joj kupi neku igračku koju je dete želelo. Bilo joj je čudno što nikog od njenih penzionera nema, obično je i tako rano bilo nekoga da namešta svoje rukotvorine i starudije. Nije naslutila šta znače unaokolo razbacane prazne kartonske kutije, njihovi štandovi za izlaganje. Poslagala je vezove i stolnjake i čekala. Jedan komunalac ubrzo se stvorio pred njom, tako da je najpre ugledala samo njegove čizme. Pre nego što je bilo šta izustila stvorili su se i drugi, zaplenili robu, ispitivali, legitimisali, ne primećujući da joj nije dobro, da je prebledela, da ne može da diše, da nešto šišti kroz njene kratke, isprekidane uzdahe. Onaj prvi nije primećivao znake koje je upućivala rukama što su sve više trnule. A ona ga je samo prepoznala i možda po prvi put poželela da dobije protekciju. To je bio Marković, onaj što ga jednom opomenula, onaj što je bio toliko sebičan da bi se bilo koga mogao sećati.

Dok su joj na licu mesta izricali kaznu za prodaju ,,na crno”, ona je pala i ne čuvši više ništa, još nekoliko trenutaka gledala u krupne cvetove lipe bremenite od noćne kiše. Njihova medno žuta boja u zelenoj krošnji bleštala je kao ornament na plavom nebu. Post Nubila Phoebus. Posle kiše uvek dolazi sunce. Možda je tada, na kraju, sunce najzad ušlo u Senkin život, u njene tamne, duboke oči.

*  *  *

Dana 20. 5. 2015. godine, pas rase rotvajler vlasnika N.M. ugrizao je trogodišnjeg dečaka na igralištu. Kretao se bez lanca uprkos propisu da se psi ne smeju kretati bez povoca od 08.00 do 22.00h prilikom letnjeg računanja vremena. Policija i hitna pomoć naknadno su stigli na mesto događaja.

Istoga dana, pijani vozač udario je vozilom marke Jeep  majku sa detetom na putu do škole, na šetalištu na kome je zabranjeno kretanje svim, osim dostavnim vozilima sa ograničenjem brzine na 20 km/h. Majka i dete zbrinuti su u Urgentnom centru, zadobili lakše povrede i van životne su opasnosti. Policija je naknadno obavila uviđaj.

Ana Radojčić