Sladunjavost

Čitam svašta, grom me spalio dabogda!

Novine, blogove, kolumne, sajtove, knjige, brošure, titlove.

Čitam i tviteraše i fejsbukaše. Čitam, i sve mi je žalije što sam pismena.

Od ovolike količine sladunjavosti, Milka da ti se ne prijede. Ne kažem da se piše sladunjavo, ali se sladunjavost najviše čita i guta bez žvakanja. Na sladunjavost se balavi, u sladunjavost se veruje. Zbog tuđih sladunjavosti, tvoja ti je gorčina još gorča.

Time navedena, razmišljam o realnim sociopatskim simptomima koje uočavam.

Posebno mi je simpatično to neuništivo trabunjanje, savetodeljenje, postulatopostavljanje o srećnom životu. Toliko je usamljenih, ostavljenih, nevoljenih ljudi, al’ zato su tu ovi nečiji, ostvareni, obožavani, da im dosole ranu i pričaju bajke, koje su uglavnom tragikomične ode licemerju.

Dragi moji, ako nemate nikoga, nema veze! Niste ni najtužniji ni najnesrećniji. Emocije se ne beru po granama, niti kupuju za par pića i korpu obećanja. Dese se il’ se ne dese. Traju ili ne traju. Mogu i da prođu, znate. Ni to nije strašno, ni vredno opadanja samopouzdanja. Ne dajte da vam život zavisi od nepostojeće ili još nesretnute osobe.

Ovi što vam pod nos podmeću svoju sreću u vidu hvalospeva, fotografija sa raznih mesta i dešavanja, odabranih i isfiltriranih priča, isti su kao i vi, samo na druge načine. I oni imaju neostvarene želje, sijaset problema, praznine koje popunjavaju raznim sredstvima, pa i time da u vašim očima izgledaju nedodirljivo uspešno, da vam budu uzori i autoriteti, u pokušaju da kroz takve vaše oči sami sebe ugledaju. I njih boli neimenovano, pate zbog neotpaćenog, sanjaju nedosanjano. Nisu ništa bolji, samo imaju potpuniju sliku za fejs.

Lično sam prisustvovala situaciji kada se dvoje, pred odlazak na nekakav svečan događaj, svađaju, psuju i vređaju, da bi uveče gospoja postovala fotke gde se, uparađeni i s nameštenim osmesima, ljubakaju, grljakaju i međusobno obožavaju. Fejsbuk je samo primer, češći poligon je svakodnevni realni život. Ne kažem da se treba razmetati problemima, ali me nervira i druga krajnost: poricanje istih.

I to, dragi moji, nije predstava samo za vas, već i za same aktere. Ako im poverujete vi, poverovaće i oni sami sebi. Ne razmišljaju da će tim hiperbolama postaviti visoka i nerealna očekivanja nekome ko je tek na početku puta. Ili ubedačiti usamljenog. Ili ubaciti sumnju u sopstveni način života nekome iole labilnom. Ali, neeee, sebičluk vlada! Ja, pa ja! Da je meni dobro! Da mene vide! Da sam ja na postolju!

Ne verujte da se može dosegnuti nekakva perfekcija, gde svi žive srećno i zadovoljno do kraja života, a vi ste, eto, hude sudbine.

U svim tim pričama, toliko šarenijim od vaše, postoje tamni, tihi uglovi, gde glavni junaci zavide baš vama, na onome što i ne znate da imate.

Vreme otuđenosti u životu, a privrženosti virtuelnim vrtlozima, davi i ono malo samosvesti, koju nam dozvoljavaju sve nehumaniji uslovi u kojima živimo.

Ne dajte da vam podmeću nepostojeće leteće ćilime, da bi još više prezreli tepih; pohaban, ali vaš.

Sladunjavost je možda lek za dušu, ali je svakako otrov za život.

Jelena Milenković Mladenović