Uprkos svemu

Svaki put kad gledam filmove u kojima ljudi uporno prevazilaze, na izgled, nepremostive prepreke, podilaze me žmarci. Obožavam ovakve likove. Za mene oni su istinski heroji. Ma kakvi bilderi u žutim helankama, šišmiši u futurističkim automobilima, i zgodni marinci polu-ispranih mozgova. Da ih gledamo u filmovima kad nemamo pametnija posla, u redu, ali da ih smatramo herojima, nikako.

Za mene je heroj, recimo, Mahatma Gandi, koji se svojim strpljenjem i smirenošću pobedio čitavu jednu imperiju. Zatim, majka Tereza, koja je svoj život, praktično, poklonila ugroženim, nesrećnim, bolesnim. Helen Keler koja je prva slepa žena sa fakultetskom diplomom. Ajnštajn, Nikola Tesla i svi oni koji su verovali u sebe kad niko nije ni pomislio da u njih treba verovati. Svi oni koji su izdržali kad je sve bilo upereno protiv njih. Kad im se propast kezila u lice. Kad je uspeh izgledao nemoguć. Kad su se svi smejali njihovim idejama i načinu razmišljanja. Kad se činilo da i je Bog na njih zaboravio.

Takvi ljudi mene fasciniraju. Kad mi je teško ja sebe uvek na njih podsećam. To mi ulije toliko snage i dobre, pozitivne energije, da imam osećaj da bih mogla poleteti.

Pomislim – ne razlikuju se oni puno od ostalih. Nisu oni vanzemaljci, bogovi, genetski mutanti. Počeli su kao i svi mi, samo su negde usput naučili šta znači istrajati, biti uporan i izdržljiv. Naučili su šta znači imati vere, nade, ljubavi prema sebi i svojim željama i snovima. Naučili su da ignorišu sve što ih može omesti na putu do cilja. Kao omađijani, gledaju isključivo ispred sebe, pravo u cilj. Ne zanimaju ih moguće prepreke i problemi na koje ih vrebaju sa strane. Pronašli su usput neku skoro nadljudsku nepokolebljivost, neiscrpnu snagu, ludačku hrabrost. Nije ih briga koliko će ih sve to koštati vremena, živaca, zdravlja, života. Bitno je samo doći do cilja.

Možda bismo im mogli zameriti što, uglavnom, ne vode „normalne” živote. Neki od ovih “supermena”, recimo, ne ulaze u bračne vode, ili nemaju decu. Često imaju velikih problema da se uklope u sredinu u kojoj žive. Mnogi su ekscentrični, na oko vrlo čudni. Neki jedva da komuniciraju, teško uspostavljaju kontakt. Imamo osećaj da ne žive na istoj planeti. Činjenica jeste, da mnogi od njih posvete svoje vreme na Zemlji kako bi postigli nešto što bar za milimetar pomeri svet. Propuste mnogo da ostvare nešto što pomogne milionima onih „normalnih”. Mada, da li zaista nešto propuštaju? Šta znači normalan život? Roditi se, završiti škole, stupiti u brak, raditi osam sati dnevno, kupiti nekretnine, automobile, garderobu? Doručkovati, ručati i večerati, uveče se zabavljati sa prijateljima, ili gledati TV program ili ponešto pročitati? Popiti koju kaficu ili pivo u popularnom kafiću? Možda malo do diskoteke za vikend? Koji izlet? Roštilj za Prvi maj?

Pitam se često, može li takav život zadovoljiti naš ego, dušu, urođenu kreativnost, potrebu za stvaranjem? Da li živeći na ovaj način ikada možemo disati punim plućima? Zašto živimo takve živote? Da li je to ikada svesna odluka ili smo tome naučeni? Da udovoljimo drugima? Da se uklopimo u normu? Da ne štrčimo? Da nikom ne smetamo? Da se ne izvrgnemo ruglu? Da nam ne kažu da nismo normalni?

Koliko na svetu ima Ajnštajna i Tesli, Gandija i Isusa, koji ćute uplašeni reakcijama gomile na ono što oni imaju da ponude čovečanstvu? Koliko ima Kopernika i Galilea koji svoje genijalne misli i ideje krišom zapisuju u svoje sveščice? Koliko je onih, rođenih u još zakržljalim svetovima, koji zataškavaju svoju genijalnost, bojeći se javnog vešanja, spaljivanja, kamenovanja?

Zamislite, koliko drugačije bi izgledao ovaj naš svet kad bi svi oni imali petlje da otvore svoje duše, svoje beležnice, da pokažu svoje proračune, iznesu sve svoje ideje, stavove, razmišljanja. Zamisite kako bi svet izgledao kad bi se većina potrudila da shvati one koji su malo drugačiji ili bar da ih ostavi na miru. Zamislite kako bi lepo bilo kad bi se poštovali oni koji se ne uklapaju u prosečnost, oni kojima je važnije da proučavaju, eksperimentišu, razmišljaju, piskaraju, filozofiraju, više nego da mlate pare, voze besna kola i kače debele lančuge oko vrata. Bio bi to jedan fantastičan svet, zar ne? 

Bojan Čupić