Valjda, zato što sam žena

Sećam se moje tuge i radosti u detinjstvu. Sećam se čežnje kojoj bih tada, možda, dala ime ljubavi naglašavajući njen značaj za mene. „Ubi me“ta bolna čežnja koja me i dan-danas tera na plač i malodušnost, ali mi i najvernije donosi sva iskopana blaga nekih davnih, nestalih svetova, sačuvanih u mašti male devojčice.

Prvi put sam se zaljubila u more, Jadransko more. Moj dom, moja istinska ljubav. A, kasnije je to išlo mnogo brže i lakše, to zaljubiti se u sva mora, u nebo, sunce, u jesenje, protegnute zrake, senke, oblake, mirise, vetar, drveće...to je bila pesma, svakodnevna igra leptira na beskrajnoj livadi punoj cveća. Slike detinjstva su remek dela božje kreativnosti. Neko prepozna vrednost tih vrhunskih dela, a neko nikada ne spozna njihovu čar i uticaj na čitav život. I ne mora (nismo svi umetničke duše)ali i da ne želi čovek to da prihvati jedno je tačno, ona  nas formiraju, uokviruju, definišu za ceo život. Ja nisam znala da je ljubav najbolja slikarska podloga za sve moguće slikarske tehnike koje ću primeniti u kasnijem životu. I za to hvala! Ali, stići do tog saznanja je bio dugotrajan proces padanja na kolena, lupanja glave o zid i srca o beton...

Možda je moja najveća zabluda što sam se, na kraju tog niza zaljubljivanja, zaljubila u čoveka, te najnesavršenije, zemaljske kreature! J'bem li ga, valjda zato što sam žena!? Ne znam, učvorilo se to u mom srcu, verovatno zbog istih onih padova srca na beton...Vremenom se nauče pravila igre, a to su pravila da pravila u ljubavi nema. Ljubav stalno radi i nikada ne znaš zašto baš tako treba da bude, a ona je ta koja će ti reći, zato što tako mora da bude! Pa, ti sad voli! Treba mi zagrljaj, pogled, dodir, romantična zabluda o savršenoj ljubavi, treba mi inspiracija, kreacija, uteha, treba mi odgovor na moje zalihe ljubavi...jer, čudno je to i istinito, što je više daješ više je imaš u sebi. Rađa se iz sebe same i traži sebi slične izvore. Beskrajan , predivan krug igre, baš kao u detinjstvu. Ona je čarolija, jer, čak, i u bolu i razočarenju ona nađe smisao! I daje se...voli da se daje, pa to ti je!

I ne može čovek dalje od sebe. Ne može. I ne mogu i neću da bežim od sebe takve plačipičkaste i preosetljive. Bežim u sebe, grlim sve svoje razbijene iluzije, umirem od strasti i volim. Šta me briga da li je to dobro ili ne...valjda, zato što sam žena? Ne znam i ne želim da znam.