Vrelina

Neka  težina u vazduhu, mučnina me spopada, guši, pritiska... Došlo je vreme za povlačenje – ponovo odlazim u “beskrajni plavi krug“.

Naivno sam uklonila štitove i dozvolila da vibracije nekih glasnih žica izazovu tremor srčanog mišića u mom telu – ono kada telo ne sluša mozak, kada racio zaspi...

Leto, vrućina udara. Beton emituje dodatnu tenziju u vazduhu, koraci otežali od solidne količine znoja, koji izbija po telu. Slušalice na ušima emituju muziku – loš pokušaj razbijanja težine dana. Mislima dotičem prethodne dane, i pokušavam da ih analiziram pod lupom racia.

Neka vrućina u vazduhu, ne mogu da se skoncentrišem. Konfuzija misli izaziva nesigurnost u hodu.

„...How can you see my eyes like open doors?

Leading you down into my core where I've become so numb

Without a soul, my spirit sleeping somewhere cold

Until you find there lead back home...“

Ometa me muzika...

Dakle – racio! Racio? Hm, gde li se ponovo izgubio taj delija? Opomenula sam ga više puta da se ne igra skrivalice sa mnom – nije lepo igrati se tuđim životima!

Pomerena sa težišta, sa sigurnog mesta delovanja, nastavljam da balansiram na jednoj nozi, tražeći pogledom siguran oslonac. I koliko god ga tražila, stalno nailazim na nepogodan teren, okrnjen ili suviše mek, krt ili suviše klizav. Naravno, znatiželja uvek pobedi i povuče me, kako bih makar trenutnim dodirom stopala osetila teksturu i elastičnost pomenutog materijala.

Duva neki vruć vetar – ulazi mi u nozdrve, guši...

Wake me up

(Wake me up inside)

I can't wake up

(Wake me up inside)

Save me

(Call my name and save me from the dark)

Wake me up

(Bid my blood to run)

I can't wake up

(Before I come undone)

Save me

(save me from nothing I've become...)

Ponovo me ometa muzika...

Osećam dodire – vrelina prelazi preko vrata, ramena, dodiruje ruku, vrhove prstiju... Usporava korake. Brojim u hodu kapljice znoja, koje mi se slivaju dužinom leđa, prateći liniju tela, da bi se na kraju stopio sa tankom linijom, granicom do koje doseže pristojnost pogleda. Koliko je samo erotike u vazduhu – vrelina, znoj, vlažni dodiri, erotski uzdasi pražnjenja, zamućeni pogledi prolaznika, opijenih dodirima vrelog letnjeg vetra. Erotika u vazduhu – interesantna je penetracija vreline u pore kože, po celom telu... Nema nazad...

Ometa me muzika...

Konfuzija koraka, misli... Gde li se sakrio racio?

Učili smo da zelena spada u hladne boje, umiruje... Slagali su nas – trenutno je dominantna u mom okruženju, razliva se kao akvarel, i veoma podiže temperatruru tela.

Potreban mi je Šopen!

Stani... Neka vrtoglavica, ne mogu dalje... Dodirni mi usne, odoh polako – čeka me “beskrajni plavi krug”. Tamo ne dominira zelena boja...

Tatjana Manojlović