Zajedno sami

Jutros pada kiša. Sama sam. Samoća je dobra stvar ako ne traje predugo. Tad možeš da dopustiš nebu da plače umesto tebe, a ti da samo stojiš i posmatraš sopstvenu tugu kako klizi niz okna. Nekad se nisam znala miriti sa samoćom. Plašila me je. Onda prodju godine. Previše godina i previše ljudi učini da poželiš da nema ni jednog, ni drugog, da se sve završi ili počne iz početka. Uslov je da s tim početkom ne ide sećanje pod ruku. Sad znam da su sećanja najstrašnija stvar u životu čoveka. Ne „pamtim samo srećne dane“. O njima mogu da pričam. Mogu da pokažem drugima fotografije iz srećnih dana. Pamtim bol. O bolu se ne priča. On se nosi sa sobom kao što se nosi bol u ledjima. Tu je, ne možeš mu ništa, vremenom se navikneš na njega, hodaš malo pogrbljeno ali hodaš. Hodati se mora. Ako ne hodam ne mogu stići do kraja. A moram stići do kraja. Tek na zadnjoj strani piše ko je autor ove ujdurme.

Hvatam sebe u nedostajanju. Lepa je samoća s tobom. Ona peva, tiho, nežno. Volim te nežne, tihe samoće. Možda bi samo ćutao. Možda bi mi pričao sve one predivne stvari o kojima ja tako malo znam. Uvek sam putovala u svetove bez imena i podataka. Moji svetovi ne poseduju istorijske činjenice. Oni su eterični, melanholični, duhovni. Oni se igraju, kao staklencima, osećanjima i sećanjima. Nekad se igraju vremenom. Tad me zbune. Tad ne znam strane sveta, nazive ulica. Ja sam često pregledač fotografija. Kad slikam to mi smeta. Previše slika u glavi čini da poželiš samo belo platno i ništa na njemu. Onda bih belo prebojila u crno. Crno je zaborav. Posle zaborava dolazi traganje za svetlom.

Ti još nisi dotakao zaborav? Ja jesam. Sve sam umela da umetnem u zaborav. Zaborav je lak, kao pero koje padne pored tek rodjenog ptića, pero majke. Ono miriše olakšavajućim nesećanjem. Nakon zaborava ti je svejedno šta je ostalo u njemu. Znaš da su tamo pohranjeni bolovi. Nažalost, uz bolove se sahranjuju i radosti. Postaneš nemušt. Iz nemuštih jezika, koje odjednom, sasvim prirodno, umeš da govoriš, niču spoznaje. Spoznaje su obavezujuće. Šapati koji ih prate su obavezujući. Moraš da ćutiš dok ih slušaš. Moraš da umeš da ih nikad ne izgovoriš jezikom čoveka. Smeš da ih pričaš samo onim nemuštim jezikom. Onda znaš da ćete malo ko razumeti. Znaš i to da ćete razumeti baš onaj koji treba da te razume. Mi se čujemo. Mi se odlično čujemo u našim samoćama. Zato ništa ovozemaljsko nije toliko važno. Čak ni trenuci u kojima smo obične mazge. Mi se prepoznajemo i kad smo klovnovi, vile, čarobnjaci. Što se ne bi prepoznavali i kad smo mazge? Jednom ćemo biti isto. Jednom ćemo biti dva drhtava pera, upletena jedno u drugo, zanavek.

Teško mi je da ti objasnim kako sam to baš ja ona koja nosi nešto važno na dlanu.  To možeš da shvatiš tek kad se prisetiš da su svi odgovori u tebi. Tvoji u tebi. Moji u meni. Naši u...

Da, zato mi treba tvoja blizina. Ona mora da potraje dovoljno dugo da se stigne ohrabriti i prepustiti deljenju. Dodir ne mora da bude atak. On može da bude kanal kroz koji nesmetano protiče energija. Kad dodirneš svojim prstima moje tad moraš stati. Tad moraš duboko udahnuti, prvo me pogledati u oči a onda zatvoriti svoje. Kad zatvoriš oči onda lagano pridješ svojim teškim kapijama i otvoriš ih, širom. Tu je strah, čuvar kapija. Strahu narediš da se skloni, da propusti gosta. Ako nekog puštaš u svoj dom, onda mu se raduj. Raširi ruke i zagrli ga. To je to. To je trenutak koji postaje večnost. To je ono bezvreme iz kog će ti doći sve što tražiš. Daće ti se. Gost koji tako dolazi, nije samo gost. On je Ljubav.

Data nam je patnja. Data nam je ljubav. Zašto bi uvek posezali za patnjom? Iza nje koračaju, kao horde, mnoge strašne stvari. Posegnimo za ljubavlju. Da li znaš šta s njom dolazi? Ja znam. Čuda.

Radojka Rea Sartori