Zašto baš jesti taj niski, slatki koren?

Sve u životu ima svoje crne i bele strane, pozitivne i negativne, svoje lice i naličje, ali šta čini lepotu u svemu tome? Ništa drugo nego balans.

U prošlom tekstu sam pisala o svom prvencu i o razlozima zbog čega je lepo pročitati roman “Operacija Eros”. Ali jedan komentar me je inspirisao da napišem nastavak ovog teksta – a šta kada se nekome ne svidi moj roman? Postoji li iko takav?

Kada govorim o Univerzumu kao o beskonačnosti, često mislim na to koliko smo mi mali u odnosu na njega i kao takvi, zapravo, i nebitni. Ali, kada gledam naš svet, onda shvatam koliko je velika naša uloga u svemu ovome. I kao takvi i kao onakvi, da bismo opstali mi moramo naći balans. Naravno da postoje ljudi kojima se ne dopada moja knjiga. Neki komentari su bili sugestivni, a neki gotovo osuđujući. Pre nego što sam objavila roman, nailazila sam na mnoge prepreke i odbijanja i kod izdavača i kod urednika. To nije bilo pitanje samo mog romana, već celokupnog pogleda na mene kao na mladog (neiskusnog) pisca. Ali, upravo takvi postupci i komentari tipa - ovaj roman nikada ne bih objavio, ne volim taj žanr, razvodnjena radnja, uplati kurs kreativnog pisanja, ovo je moglo mnogo dublje i uzbudljivije da se napiše, od vas mladih pisaca nema vajde - su me samo naterali da još više radim na sebi.

Ne bih govorila istinu ako bih rekla da mi je ovo prijalo, ali na kraju svi ovi komentari su  bili dobri za mene. Tokom svog rada i odnosa sa drugim ljudima, shvatila sam da ne treba ničije mišljenje shvatati lično. Ipak, to je samo mišljenje. Ono se može podudarati ili razlikovati od našeg. Kada sam shvatila da se ne treba zahvaliti samo onima koji me hvale, nego i onima koji me kritikuju, sačuvala sam svoju energiju. Mi ne možemo kontrolisati druge ljude, kao ni njihove postupke, razmišljanja i komentare, ali zato možemo kontrolisati sebe. Rad na sebi je najteži, ali najuzbudljiviji. Suština života je pronalaženje balansa između onog što možemo i što ne možemo kontrolisati.

Kada se neko od mojih čitalaca javi nakon pročitane knjige, svaki od komentara pažljivo uzmem u razmatranje. Ako se nekome svideo moj roman, trudim se da promislim zbog čega mu se svideo, a ako je neko našao mane, onda zbog čega ih je našao ili zbog čega ih je okarakterisao kao mane. Svaki od tih komentara su za mene velika lekcija. Ukoliko želite da budete uspešni u onome što radite morate stalno da učite. U tom učenju, pozitivni, a posebno, negativni komentari, nam budu nešto poput online lekcije. Iz svake te lekcije ja izvučem pouku.

Da li se treba ljutiti na onog ko nas kritikuje? Da li treba da se naljutim na onog kome se ne sviđa moj roman? Naravno da ne. Ukoliko želite da budete zadovoljni sobom isključite sujetu i spustite ego. Naravno, ne mislim da treba da dopustimo da nas neko ponižava, ali smatram da treba da budemo ponizni u srcu. Naravno da nije prijatno kada nas neko kritikuje ili nam na bilo koji način prenosi negativnu energiju, ali upravo u tim trenucima se ogleda naša jačina. Ako mi budemo strpljivi u toj “patnji” na kraju toga bićemo snažniji duhom.

Verovatno se ova pisanija neće svideti svima, ali zato ja ću svima reći: hvala što ste izdvojili dva minuta da pročitate ovaj tekst, hvala na svim vašim komentarima i hvala što mi dajete inspiraciju za nove poduhvate.

Ana Berbakov