Foto: 
Tomasz Przywecki

Živimo li u simulaciji?

Voleli ste film Matriks? Učinilo vam se da je ceo ovaj život (svet) lažan? Onda bi teorija da živimo u simulaciji bila vaš izbor. Švedski filozof Nik Bostrom izneo je takvu teoriju u obliku Simulacionog argumenta, ili trileme po kojoj su moguće samo sledeće opcije:

  1. Ljudska civilizacija će izumreti pre nego dostigne „posthumani“ nivo.
  2. Posthumana civilizacija ekstremno retko pribegava takvim simulacijama.
  3. Mi živimo u računarskoj simulaciji.

Ova trilema do danas nije pobijena. No, dajmo prvo neka objašnjenja. Onaj „posthumani“ nivo je nivo na kojem je moguće napraviti simulaciju dovoljno realnu da njen učesnik ne posumnja, bez obzira koju inteligenciju imao. Treba dodati da je sam Bostrom davao izjave po kojima je treća opcija najrealnija, no to možda sada nije najbitnije. Takođe, iako je argument postavljan tako da su kao kreatori simulacije „okrivljeni“ naši potomci, nema suštinskog razloga da ne zamislimo neku vanzemaljsku civilizaciju koja bi simulirala celu našu planetu. Naravno, ako te vanzeme postoje.

Bilo je pokušaja ne da se pobije trilema, nego recimo usvoji prva tačka. Možda je praktično nemoguće kreirati uverljivu simulaciju sa svesnim učesnicima. To bi moglo značiti samo da je, iz nekog razloga, nauci, čak i nauci budućnosti, nemoguće da definiše svest. Jedini realni razlog zašto bi tako nešto bilo principijelno nemoguće je taj da se svest ne može svesti na materijalne činioce (neurone u mozgu).

Dakle, pristalica „jake veštačke inteligencije“ mora očekivati da će u nekoj budućnosti simulacija postati izvodljiva, osim ako te budućnosti ne bude bilo. Dodajmo da neoateisti smatraju da se sve može svesti na materijalne, naučno objašnjive činjenice, i oni žestoko napadaju mislioce koji zastupaju suprotno stanovište (nazvano misterijanizam, njegovi zastupnici su recimo Noam Čomski i RodžerPenrouz). Postoje neoateisti koji su skloni da prigrle baš taj posthumani nivo, nazvan još „transcedencija“ ili „transhumanizam“. Dakle, ko misli da se svest može svesti na materijalno, a ne sviđa mu se da živi u simulaciji, može se jedino pouzdati u skori kraj ljudske civilizacije, plus verovanje da je ona jedina u svemiru. Ako smo realni, znači da će svest uskoro netragom nestati! Nema ništa od „transhumanizma“, čovečanstvu se ne smeši budućnost tehničke utopije. Crvena pilula za scijentiste – nema više Kanzasa, Doroti! Mada je možda bolje izumreti, ili biti simuliran, nego postati post-čovek.

Šta kaže tačka dva? Možda civilizacija gubi interes, ima neki etički kod koji bi je sprečavao da nas simulira, čak zakonski i tehničkim merama sprovodi zabranu simulacije? Ovde imamo igru velikih brojeva. Recimo da je iz navedenih razloga malo verovatno da će deceniju pošto je dosegnut „posthumani“ nivo moguća simulacija stvarno biti napravljena. Međutim, ako prođe vek ili milenijum, etika može da oslabi, zakon može biti prekršen, a sofisticirana tehnika koja bi sprečavala simulaciju zaobiđena. Postojanje vanzemaljaca drastično bi smanjilo održivost druge tačke trileme. Ergo, ako ne živimo u simulaciji visoko razvijene civilizacije su ekstremno retke i kratkotrajne.

Dakle, ostaje nam onda treća tačka. Simulacije budućih ljudi ili ne-ljudi rastu eksponencijalno, može im se. Njihov broj dostiže zilione, a realnost je samo jedna. Onda je ekstremno neverovatno da smo baš mi u toj realnosti! Ako je simulacija valjana ne možemo je „provaliti“. Možemo se samo nadati nekoj grešci ili „malim vratima“ kroz koja bismo mogli izaći do naših tvoraca. Ili se možemo zapitati šta je uopšte realnost, kako je vidimo, pa doći do indicija da živimo u simulaciji. Nešto o tome pisao sam u tekstu Šta je realnost?

Imajmo samo u vidu da indicija nije dokaz.

Najzad, šta kažu naučnici? Marvin Minski, velikan veštačke inteligencije, i još jedan od onih koji nas napustiše prošle godine, smatrao je da je opisana simulacija sasvim moguća. On je bio zastupnik „jake veštačke inteligencije“, pa je njegova pozicija sasvim logična. Minski je video čak nove mogućnosti naučnog razvoja, ako nekako saznamo da smo u simulaciji. Popularizatori nauke, recimo čuveni Nil DegrasTajson, više vole da o svemu ovome zauzmu veoma neozbiljan stav. Pokušajem sprdnje se pokušava sakriti kad ti je pozicija kontradiktorna. Najzad, teoretski fizičar Džejms Gejts pronašao je komjuterski kod u jednačinama teorije struna.

A možda je u pravu bio Muharem Sebezovski kad je pevao: "Ja sam iste sreće kao i ti, ovaj svet je lažan – to nek znaju svi."

Komentari

Komentari