Boginja proleća (III deo)

Nakon jutarnje službe, kad su se vernici razišli, utonuo u svoje misli koje su ga poput talasa bacale na sve strane, spazio je Vesnu koja je sedela na klupi. Prilazio joj je odmerenim koracima koji su prekinuli njene misli...

„Dobro jutro Stevane“, pozdravila ga je zagledana u daljinu. U rukama je držala nešto.

„Dobro jutro, Vesna. Nisam Vas očekivao.“

„Čini Vam se. Čim ste to rekli, znači da jeste, ali neka Vam bude.“

Okrenula se ka njemu i nastavila pre nego što je mogao bilo šta da odgovori. „Dobar ste Vi čovek, Stevane. Zaista. Samo, ponekad se desi da postanemo ostrvo koje pluta izvan vremena, prostora... Učini nam se da se raspadamo na hiljade komada koje vetar zakovitla i nosi, oduva ih na neko drugo mesto. Komadići se sastave, naprave novu sliku koja nam izgleda strano, ali nastavljamo dalje. Nije to naša krivica, to je zakon postojanja, ali neki ljudi, jednostavno ne mogu da se nose sa tim.

Sećate se, rekla sam Vam da sami određujemo okvire svog življenja. Kad nam okviri postanu tesni, to ne treba da nas brine, jer je znak da smo ih prerasli. Vreme je da ih proširimo i prilagodimo sebi. Nije to greh, a nije greh ni uživati u životu. U njemu treba ostaviti trag. Zamislite taj apsurd: život je najveći dar koji dobijamo od Boga, a provodimo ga u dolini suza! Baš je darežljiv, zar ne?“ Oko usana joj zatitra osmeh, neskriven, topao i ironičan u isto vreme. Ona je verovala u to što izgovara bez straha, tako jednostavno i bez dvoumljenja.

„Žena ne sme ući u oltar, jer time skrnavi crkvu, a jedna takva, žena, rodila je Vas, mene... Rodila je i onoga kome bezrezervno verujete. Ako je lepa - onda je bludnica, njena pojava dovodi u iskušenje; ako je pametna - proći će kao Eva. Adam je, znate, slabić ali, na sreću, ne liče svi potomci na njega. Da li biste, Stevane, poverovali kada bih Vam rekla da sam ja, u stvari, veliki vernik?“

„Teško, iako sam ubeđen da ne postoji čovek koji ne veruje. U tom slučaju, život ne bi imao smisla. Mislim da Vas, u stvari, plaši smrt. Činite sve da se odbranite od nje, zar ne?“

Glasno se nasmejala.

„Za Njega je to nekoliko sekundi na osnovu kojih će presuditi gde će čija duša završiti. Baš ga briga, Stevane, on ima celu večnost, za nekoliko tričavih sekundi u koje stane ceo naš život koji treba da bude odricanje. Čemu to? Nije greh živeti, voleti, biti lep, pa i porok iskusiti.“

Stevan se pitao da li treba da joj dozvoli da ovako priča ili da joj skrene pažnju, iako je i bez toga znala gde se nalazi i sa kim razgovara, ali je želeo da je sluša. Ona je govorila ono što je donekle, bila i njegova misao, koja je rađala samoprekor, jer nije bio siguran da time ne izdaje sebe. Šta bi Milica rekla na to?

„Postoje principi koje ste izgubili iz vida ili ih ne uzimate u obzir, jer sa lakoćom pričate o stvarima na kojima svet počiva od pamtiveka, nalazeći svakom manu, ili mi se čini?“ upitao je Stevan.

„Principi, da... Oni su stari koliko i svet. Ne menjaju se, traju, a čak  je i sama planeta promenila svoju putanju. I ona nekad izbaci teret iz svoje utrobe. Od stvari koje su stare, ne treba očekivati da budu stabilne. I one se saviju pod teretom starosti, oronu, istrunu iznutra; treba ih sačuvati ali povremeno i popraviti.“

Oboje su zaćutali na kratko. Pogledi su im se sreli.

„Ovo je za Vas“ rekla je pružajući mu ono što joj je bilo u rukama. „Nećemo se pozdravljati, jer ćemo se sretati još“.

Okrenula se i otišla. Stevan je gledao za njom, zbunjen  susretom i gestom. Otvorio je poklon. Bila je to slika napravljena od cveća i onoga što je Vesna nosila u rukama kad su se prvi put sreli, a sa njega je gledalo lice boginje proleća i mladosti. Na poleđini slike bilo je ispisano: „Postoji nešto što se zove druga strana straha i nalazi se iza vrata koja sami zaključavamo i otključavamo“.