Boginja proleća (odlomak)

Već nekoliko jutara zaredom, Stevan je brižljivo posmatrao sebe u ogledalu. Provlačio je prste kroz kosu u kojoj su se pojavile sede, zatim bi prešao rukom preko brade koja je, takođe, odavala znake kasnih četrdesetih koje su, uporedo sa zrelošću, donele i nespokoj sa kojim se nije mogao nositi.

Skoro dve decenije je na službi u ovom pitomom, šumadijskom selu; skoro dvadeset leta sa meštanima broji rođenja, krštenja, smrti, deli sa njima sve što im je od svevišnjeg dodeljeno, govoreći da je to volja Njegova; skoro dve decenije živi svoj dečački san i miran porodični život ispunjen verom i službom Bogu.

Nikada se nije pokajao zbog toga, ali ovih dana misli su mu lutale. Kad god je osetio da nadolaze, spas je tražio u molitvi, misleći da je to iskušenje koje se da odagnati tako.

„Stevo, doručak“, izgovorila je Milica svojim jedva čujnim, blagim glasom. Uvek je bila tiha, odmerena a njen pogled pomalo bezizražajan. Ta mirnoća i strpljivost su ga osvojile. Za njega je ona bila ideal žene sa kojom bi sveštenik trebalo da ide kroz život. Milica je ona polovina bića za kojom mnogi tragaju čitavog života, a ipak, jutros mu je i ona nekako strana.

Porta se prostirala na velikoj površini. Jedna strana je bila oivičena šumom, druga potokom a na trećoj je bio vinograd. Šumadijski pejzaž upotpunujavale su planine koje su se izdizale iznad sela i skrivale ga u svojim nedrima, zajedno sa kućama, krajputašima, ljudima u čijem životu je bilo i meda i čemera.

Zagledan u ono što ga godinama okružuje, osećaj zahvalnosti Bogu izmamio mu je osmeh, posle koga je shvatio da netremice gleda u ljudsku priliku koja je dolazila iz šume. Hodala je polako, zastajkivala, osvrtala se, gledala... Bio je znatiželjan. Čekao je da mu se približi.

Ženski zvonki  glas nazvao mu je dobar dan. U rukama je nosila plodove šumskog drveća, grane, cveće ubrano usput koje se ovde svuda može videti. „Ja sam Vesna.“

„Dobar dan, Vesna. Ja sam otac Stevan. Otkud Vi ovde? Obično niko ne prolazi ovuda u ovo doba dana.“

„Mislite, ko sam ja, ne poznajete me? Rekla sam Vam, ja sam Vesna. Šta biste hteli još da znate, sem da Vas nikako ne mogu zvati drugačije, nego imenom“, odgovorila je i ispitivački ga gledala.

U njenom govoru a i očima, Stevan je osetio bunt, koji nije bio uperen protiv njega, već je to bila nesputana narav, jedna od onih koji su za ljude poput njega značili isto što igranje sa vatrom; slobodna, koja ne robuje onome što se priča i ne radi ono što se od nje očekuje; narav i karakter koji će se teško pokoriti bilo čemu sem svojoj volji, ma koliko koštalo.

„Ovde sam skoro dvadeset godina“, nastavi Stevan. „Svi me zovu oče, ali ako Vam to toliko smeta, onda ne morate, zovite me, kako ste već rekli, imenom. Inače, mesto je lepo...“  govorio je hipnotisan Vesninim pogledom i s vremena na vreme, provlačio ruku kroz kosu, nesvesno se pitajući kako izgleda, kakav će utisak ostaviti. Pričao je o ljudima, porodici, životu, odluci da postane sveštenik... Pričao je braneći se od pitanja koja bi mu ona mogla postaviti i koja bi ga naterala da preispitujući se, proživi ponovo svoj život. A čemu to? Preispitivanje bi značilo da je njegova vera poljuljana, a to ne sme dozvoliti. 

„Čovek sam stvara okvire svog življenja. Srećni ste ovde, ušuškani u sigurnu svakodnevnicu, rutinu. Pa Vi uopšte i ne razmišljate da postoji druga mogućnost. Ne, Stevane, niste iskusili život. Pustite te naučene priče u koje mislite da verujete! Nikad ja neću biti vernik kakvog biste Vi želeli, zato što neću da nosim maramu u znak poniznosti, jer se tako opravdava ne poniznost kao osobina, nego ponižavanje; i neću da verujem u promisao nekog matorog šaljivdžije koji je stvorio svet i sve na svetu da bi imao kome da sudi, a da to opravdavam ljubavlju. Da li ste razmišljali zašto je Bog đavola bacio u pakao, kad je bio najlepši od svih anđela? Zato što mu se, Stevane, usprotivio. Bacio ga, obeležio i proglasio lošim, da bi ostao na prestolu. Okružio se razbojnicima, slabićima, svima koje može da drži u šaci; dao im je mrvicu vlasti i oni mu se pokorili.