Foto: 
autor nepoznat/redizajn Osvald Tomović

Da je Sokolović uspeo – deo treći

No, najzanimljiviji su Jevreji koji su ovde došli u čudnim okolnostima. Kada je njihov navodni mesija prinuđen da pređe na islam, dozvoljeno mu je da povede svoje sledbenike u Novi Svet, što je on i učinio. Hiljade njih krenuše u Obećanu Zemlju. Mnogi su hteli da dođu kao muslimani, ali im je rečeno da prvo doplove u turske kolonije. Usput su se silno zavadili, slaveći svog mesiju. Neki su tvrdili da je krenuo vođen idejom Muse, koji je razdvojio Crveno more; neki da je pošao putevima Lehija koji pre hiljada godina napusti Izrailj da bi doplovio u ove krajeve. A Šebetaja je na putu umro, kao Musa ne videvši Obećanu Zemlju, pa nije mogao da posvedoči. Kada je čuo za njihove prepirke imam jenibosanski reče „Neka Alaha još malo bez vas“. Tako su ostali u jevrejskom zakonu.

Ovi ljudi krenuše da traže zlato. Pola ih je ostavilo skalpove po bespućima novosvetskim, polovina se vratila sa pristojnim imetkom. Od ovih je malo njih na kraju prešlo na islam, većina reče – dobro je kako je. Dobro je bilo i beglerbegu, jer ovako plaćaju veći danak.

Ponosan sam što u kući govorim srpski jezik, koji je zvanični jezik Carstva za obraćanje hrišćanima – raji, trgovcima i vazalima, takođe i sa hrišćanima van Carstva, jer mnogi su ga naučili. Srpski je i govorni jezik kopnene vojske. Ovde, u Novom Svetu, smatra se pogodnijim od turskog za opštenje sa onima koji Alaha poštuju kao Velikog Duha.

Slova kojim ovo pišem na turskom su avrupamektup, preuzeta od srpskog pisma. Turski se bolje piše na njima nego na slovima Božijeg Poslanika Muhameda a.s.a. koja je on video na nebu. Ova slova ostavili smo za Kuran časni, i druge verske spise, jer nismo hteli da tu nešto menjamo. No, avrupamektup pokazao se dobrim i kada se daleko iza Hazarjata, posle stepi i pusta, nađosmo sa braćom koja Alaha zovu Bog Neba (Tengri). Ekspedicija janjičara išla je i išla, izgubiše se tragovi ljudskog postojanja. Kad izgubiše sve nade, naiđoše na insane koji govoraše jezik sličan turskom. Neki su već imali dosta slična pismena ovim našim.

Danas imamo džog-kola i nanotehnologije, na hadž idemo zrakomlatima koje goni potisna snaga motora. Uskoro će ceo naš razred, o trošku Carstva, prema zadatom rasporedu. Uče nas da sve što je novo slavi Alaha, jednako kao i staro, samo na nama primereniji način. Možda ovo kao musliman ne bih smeo reći, ali moguće i da nije baš sve tako. Duž Misisipija oronule kolonijalne zgrade nisu obnovili, nego porušili, da bi sazidali „Bosnu na vodi“. Mevlevije se okreću na trgu, u svom mahnitom plesu, a iza njih zgrada koja para oblake, koja će verovatno Misisipi premostiti, kad Alah odluči da padne. Mislim da nije lepa slika našeg grada.

Ponekad se pitam, čemu sve ovo!? Šta nas je nagnalo na drugi kraj sveta?! I sva ta putovanja daleko su od kraja. Na zemljopisu kažu ćemo uskoro kolonizovati Mars, i da je osvajanje svemira poslednji Džihad. Ali ne važi li čak i tamo isto što i ovde – Sve što je na zemlji prolazno je, samo je lice Boga, Moćnog i Veličanstvenog – neprolazno! I šta je onda to što nas i dalje goni?! Možda je to sve zato što na putu insan nalazi sebe. Jer što reče Učitelj: Išao sam od Boga do Boga, sve dok iz mene nije odjeknulo „O Ti, koji sam Ja!“

Jusuf Alispahić

1284. godina Hidžre

Jeni Bosna, vilajet Novi Svet

Komentari

Komentari