Devojačka soba

U velikom stanu, sa puno soba i visokim plafonom, njoj veličanstvenim, kao da je sam strop Sikstinske kapele, udisala je miris zidova koje je tako želela, da svi budu njeni. Da ih broji, a da ne može da ih prebroji u mislima, samo ako ide iz sobe u sobu. Ali, to nije mogla, jer je stan, u centru grada bio podeljen na jedinice sa više stanara. Mogla je brojati samo one od njene sobe, jer je bila samica, i zajedničkog kupatila. To zajedničko kupatilo je delila sa jednom brojnom porodicom, koja je brzo dobijala nove članove, što roda iz sela, što od poroda, čije se začeće dešavalo, da, dešavalo, jer je bilo puno pokušaja, iza tog debelog zida, ali i oni debeli imaju uši. Neki srećnici, koji su u potrazi za plodovima revolucije i pobedničkog svršetka rata, stigli na točkovima autobusa, uglavnom kotačima šina, sam Bog ili nasumični raspored uzroka i posledica u magnetnom polju, neke od njih je ubacio, kao komete, u baš takve stanove, velike kao seoska crkva, da su bar dve familije sa sve tri generacije mogle stati. I sama je došla sa sela, kao mlado devojče, iz one zdravine, gde je zemlja tako plodna, da kad baciš oglodanu jabuku, celo drvo izraste. Došla je odande gde se pogled širi ka Dunavu, prema Rumuniji, tamo, gde je gledala magijske vatre, one, o kojima je na poselima kao dete slušala. Zamišljala kako joj grane pružaju kruške, jabuke, šljive, u šake ih joj stavljaju. A možda je sve tako bilo.
Pošla za starijom sestrom koja se udala, da vidi grad. Pružali su joj hleba. Od takvog hleba, ubrzo se zaželela majčinog. Morala je i da radi, a ona je želela da uči neki zanat. Prala je podove po stanovima, ovakvim, velikim, a i po kancelarijama komiteta, po preporuci. Tu se mlado devojče, nejako, belog lica, sa velikom kikom upletene crne kose, svidelo jednom oficiru, bar je ona mislila da jeste. Ustvari, bio je komandir milicije na opštinskom nivou. Nagovorio je da napusti sestru i zeta i obećao joj stan, pravi stan, samo za nju i njega, pa će se uskoro i venčati. A kada se budu "registrovali", stan će ozvaniči na njih, da oni budu neprikosnoveni vlasnici. Kako je rekao, tako je učinio. Smestio je u sobu, najmanju, onu koja se u takvim stanovima zvala "devojačka", jer je bila namenjena ženskoj služinčadi. Nekoliko svojih prnjica, i svoju dragocenost, haljinu za bal, neki, na koji bude jednom pozvana, koju je sama sašila, poređala je uredno, sa bogobojažljivim poštovanjem za svaku policu tog velikog drvenog ormana, lakiranog. Uselila se, počela je svoj gradski život. On je dolazio, svako veče, pa svako drugo, a onda svake srede i petka. Rekao je da tim danima nije bio na dežurstvu. U sobu njene devojačke duše uselila se tuga. Tako su i jedna i druga postale zatočenice devojačkih soba, svaka svoje. Uskoro je njeno bledilo postalo žutilo. Kašljala je neko vreme, još od vremena kada je stanovala kod sestre. On je imao načina i ljude da je odmah smesti u sanatorijum za plućne bolesti. A glavna bolest koja je carevala, bila je tuberkuloza. Širila je ubrzano svoje carstvo, njena invazija je odnela puno neuhranjenih koje su ratne godine ostavile u milosti. Ali, milost nema garanciju. Pošast je ujedinila decu, starce, ., fabričke radnike, učitelje...svi su bili podanici tog carstvaDa li mladost pusta, planina Ozren koju je upijala ili vetrovi sa Dunava koji su joj još kao devojčicl udahnuli snagu, ona beše bolje i vrati se u svoju sobicu - čamicu.Nije prošlo mnogo, oseti kao da ima malu jabuku u stomaku. Gladila je svoju malu jabuku, da poraste u veliki plod, da bude lepa, rumena i puca od zdravlja. Ali, jabuka je u rumenilu krvi rodila pre vremena, njene krvi, koju je ostavila na krevetu bolnice.On nije došao.Bio je utorak, bio je dežuran.Vratila se u svoju sobicu - samicu. A onda, on je došao, sa jednom ženom koja je bila svuda škakljiva, samo se smejala, gde god da je dodirne.A dodirivao je, da može i ona da vidi i čuje. Uskoro im se rodilo "žgepče", kako je ona znala da kaže. Iza zida, živeo je čovek koji joj je obećao brak i stan, sa drugom ženom i detetom u delu stana koji je trebalo da bude njihov, a ona je ostala sa svojom devojačkom sobom koja je sve njene suze i uzdahe po ćoškovima sklanjala.Od tada posti svake srede i petka. A hleb drobi za golubove. Dobio je premeštaj u saveznu upravu i poneo sa svojom titulom, porodicu, u još veći stan, koji je pre rata pripadao arhitekti koji je tu, kao i mnoge zgrade projektovao.Ali, bio je idejno nepogodan i isto tako i odstranjen, što god to značilo. U deo stana sa dve velike sobe i kuhinjom, uselila se ova familija, s kojom se sada kosi pogledima kroz zajedničko predsoblje. I oni imaju "žgepčad".Očvrsnula je ona, imala je već nekoliko dobrih prijateljica, koje su isto tako došle iz svojih sela, varošica. Udružile su se u front žena devojačkih soba. Šetale su skupa po gradskim parkovima, da udahnu vazduh, dok su im prozori ostajali širom otvoreni, da se i sobe nadišu svežine i svetlosti uličnih osvetljenja, pa kada se u njih vrate, ispričaju jedne drugima sve što su videle. Sve je više širila ruke hodajući stanom, ne plašeći se da će joj neko reći da je na tuđoj teritoriji. Bila je i na balu za koji je čuvala svojeručno šivenu haljinu. I na balu je upoznala svog princa, pomalo smrknutog i nespretnog, ali je tako lepo pričao. Bio je student političkih nauka, iz Sarajeva, iz porodice koja je Alaha zamenila Maršalom. Ubrzo se uselio u njen sobičak, jer studentu je, da mu daš krevet i ormarić s knjigama, koje parče pite, može i hleba i mleka i da Bog da ga vidi. Njegov Bog je bio Karl Marks, i ne zna se ko je koga od njih dvojice imao u malom prstu. Dugo je on tako učio, studiozno, a na malom prstu je pustio da mu poraste nokat, kao simbol intelektualne elegancije. A njoj se, kao krštenom srpčetu, činilo da bi ga valjalo okrenuti veri, pa i njegovoj, izvornoj, te mu je čak i kolače u obliku polumeseca pravila. Voleo je on svoje "ženče", iako se nikada venčali nisu. Nije da nisu hteli. Ona je odugovlačila, misleći da će on otići, kada bude dete poželeo. Sve mu je mogla dati, osim toga. Ali, on je ostao sa njom. Kupovao joj lutke, čokolade, a onda se propio. Toliko, da kada se vraćao kući, nije uvek potrefio prava vrata, nego upadao u familiju u drugom ogranku stana. Bilo je povika, psovki, zvala se milicija, a sve je otišlo na sud. Pokrenuo se zahtev za vlasništvo u celini. Ne zna se kako, ali desilo se nemoguće. Doneto je rešenje da se veliko brojna familija izmesti, a ona, sa svojim nevenčanim suprugom pređe u drugi deo stana. Da li se to iskupio njen neverni milicajac na položaju, nikada nije saznala. A njen verni, razapeti muž između Marksa, Isusa, Muhameda i tuge svog ženčeta što joj ne može podariti dete, bio je srećan, zbog nje, što će imati sve zidove na raspolaganju, a on će joj ih okrečiti kojim bojama bude htela. Neće on, doduše, zvaće molere. A onda, zakleo se nad slikom Marksa i Engelsa da neće više nikad piti. I nije. Umro je. Ostala je sama u stanu sa podovima širokim k'o livada, brojala zidove, kako je sanjala, a onda, kada ih je prebrojala, povukla se u svoju devojačku sobu. Došla joj sestra i druga familija da ne bude sama. Svakom je dala po jednu veliku sobu.
Jednog jutra, našli su je u njenoj sobici, pored otvorenog prozora. Kada su se vrata od sobe otvorila, čuo se šum klepeta krila, a njeno lice bledih obraza bilo je okrenuto nebu. Kika sede kose joj bila raspletena. Sahranili su je pored njenog nevenčanog muža, da zajedno dele samicu od zemlje u večnosti. Rodbina k'o rodbina, odmah je prodala stan i svo pokućstvo. Knjige Marksa i Engelsa, među kojima ispade Biblija, sa slepljenim krstom na koricama uz Kuran, ostavili su u sobici. Nije im se dalo da ih vuku.Novac su razdelili, tako da je neko bio zadovoljan, mnogi nisu, ali biva to s familijama.
A sobica, devojačka, ostala je sama, jer je za samoću i stvorena. Da se ona mogla pitati, zatvorila bi se u svoja četiri zida i ne bi više nikada primila samice. Otvorila bi prozor, širom, i pustila golubove da u njoj svijaju gnezda, kada ljudi ne mogu.

Ivana Đorđević
12.12.2023.
u Beogradu