Jesen

Došla mi je u susret  umornog pogleda. Prepoznala sam je u telu starice sa zlatnim nakitom oko vrata. Zagledala se u mene bez namere da mi bilo šta kaže iako sam to očekivala. Sela je na klupu i oslonila se na izrezbaren štap. Imala je tamno crvenu pelerinu sa nekim neobičnim vezom po njenom rubu. Tamno zelene rukavice su se lepo slagale sa šeširom čiji je ukras bio neka loša imitacija zlatnog broša.

“Nije imitacija!”reče jednostavno,”Bože dragi, čime se ti baviš!?”

“Vi čitate misli?”

“Ne, ja čitam knjige!”

“Izvinite…Ovo mi je sve neobično! Ne poznajemo se, a kao da se poznajemo, tako se osećam!”

“Da, da… Ima neka tajna veza! Uvek isto kada se ja pojavim! Ljudi su neobična bića, zapažaju ono što žele da vide, a očigledne stvari im promaknu. Pa, pobogu ženo, susrele smo se bar šezdesetak puta!”

“Pa, da, razumem ja to, ali uvek ste drugačiji…”

“I ? Ti me uvek prepoznaš, a praviš se da me ne poznaješ! Je l’ se ti to mene plašiš?”

“Ne, ne plašim Vas se, samo, samo sam zbunjena!”

“Vidim…Dakle, nemoj se zbunjivati, menjaš se baš kao i ja! Sada drugačije vidiš boje i naučila si da ih voliš , a ranije si bila isključiva, samo tu boju voliš i ni jednu drugu! Tužno je to draga, ali, dobro, sve dođe kad mu je vreme, pa i ja! Je l’ ti se sviđa moj ovogodišnji stajling?” Zagledajući se reče nešto mirnijim tonom.

“Baš mi se sviđa!”

“Hvala!”reče tiše, pa onda dreknu,”O tome ti pričam! Ženo, ja sam isto obučena od kada postojim, samo sam htela da vidim šta ti uopšte pamtiš! Ti tek sada primećuješ ovu zelenu, crvenu, zlatnu? “ Prekrsti se pa nastavi: “Najlepše boje su boje jeseni! Najmudrije doba je jesen! Jesen-to sam ja! Znaš li da svi romantični romani mirišu na jesen? Znaš li da se najviše suza prolije u jesen? Znaš li da su najnežniji sunčevi zraci u jesen? Znaš li…”

“Znam!”rekoh tužno,”meni je jesen sećanje na detinjstvo, na neobičnu, svečanu radost dečjeg srca zbog tog sunca, odlazak sa ocem i braćom na vašar, jedenje šećerne vune, pečenog kukuruza i kestenja…I puno te zlataste čežnje…”

“Mmm, da! Zato smo se srele! Hajde, dođi!”

Raširi onu pelerinu od istoka do zapada, zagrli me ljubičasto-narandžastim nebom, pomilova me već prigušenim zlatnim sjajem preostalih zraka sunca i šapnu mi na uvo: ”Ne brini mila moja devojčice, uvek ću biti tu za tebe!”

I u sred tog nežnog prepuštanja odjednom poskoči i reče:” E, hajdemo sada na pijacu! Puni su mi džepovi tvojih suza, sve sam ih pretvorila u bombone, idemo da ih prodamo i da kupimo pečeni kukuruz! Jesam li ja jesen ili nisam!”

Jadranka B Sovilj

29.10.2023.