Lozinka

Od dežurnog kasarne sam uzeo kovertu. Strogo poverljivo, pisalo je na njoj. Unutra lozinka, odziv i parola. Stižem u stražaru, otvaram i govorim razvodniku i stražarima. Triput im ponavljam. Nema zapisivanja. Lozinka Oštrelj, odziv Ozren, parola Drina. Komandir sam straže. Razvodnik Ćetojević.

„Ćetojeviću, da li si dobro zapamtio?”

„Jesam.”

„Sigurno”, pitam još jednom.

„Jesam, ne brini.”

Na staži smo sedam dana. Dva sata straža, dva sata pripravnost, dva sata spavanje. Poslednji je dan. Svi su iscrpljeni. Jedan vojnik koji je trebalo da stražari od 22 do 24 časa dobi temperaturu. Poslah ga u kasarnu, ja ga menjam tu noć. Puška, šlem i ostala oprema. Ćetojević razvodi. Bojeva municija.

Stažarim. Mrkla je noć, tišina. Smislih haiku koji sam kasnije zapisao:

Opkoljen maglom

i bodljikavom žicom

osluškujem noć

Bliži se smena straže. Čuje se bat koraka. Dolaze. Zalegao sam iza jednog žbuna i čekam. Imam pakleni plan. Pustiću Ćetojevića da priđe što bliže. Prilaze. Čuju se disanje i koraci. Pustio sam ih da priđu na desetak metara, a onda iz sveg grla viknuo:

„Stoj!”

„Stao sam”, odgovori Ćetojević.

„Ko ide?”

„Razvodnik sa smenom straže.”

„Razvodnik napred, ostali stoj.”

Prišao mi je na tri metra.

„Lozinka”, šapnuo sam.

„U jebem ti kruh”, reče Ćetojević i uhvati se za glavu.

Repetirah automatsku pušku i viknuh:

„Odloži oružje, tri koraka nazad.”

Baci pušku. Ona tresnu o zemlju. Pomislih da je polomi. Izmače se nazad. Ustadoh.

„Oštrelj, Ćetojeviću, Oštrelj, to je lozinka.” 

Autor Milan Neđić