Matursko veče

Sedim u uglu sale, sama, svi su na podijumu za igru. Slušam preglasnu muziku i gledam ta lica što su do juče skrivala bubuljuce, a večeras evo, sakriveni pod maskama glamura, podignutih glava skaču od radosti što će preći još jedan most na svom putu ka osvajanju svemira. Raduju se i vodiči, učitelji, gurui, raduju se njihovom radošću, a strepe u sebi, nikako na glas, još jednom duvajući iz sve snage vetar iz svojih pluća u njihova jedra. Rekli su sve što su imali da kažu, nekada su možda nešto i preskočili, ali ne mari, dali su svaki od njih po jedan deo sebe, slažući slagalicu od dečijih tela i misli, baš svakom od njih, ponaosob, govoreći da rade svoj posao, znajući duboko u sebi da menjaju svet. Oni što su se krili od odgovornosti za ove male velike ljude, večeras i nisu ovde. Oni su samo završili svoje radno vreme. I ništa više. Ovi drugi plaču. Nisu to suze što ispraćaju, što se opraštaju i tuguju jer se više neće sresti očima, ni dodirnuti glasom, nisu to takve suze što se samo iskreno raduju jer je jedno poglavlje završeno, jedan stepenik preskočen, gomila glava poraslo, to je, rekla bih više mešavina svega ovoga i još jedan prstohvat nade, pečat uspomene i nekoliko zrna tek osnovnih želja za nastavak njihovog putovanja. Suze su tu da se proliju njima za sreću, da klize kroz pustinje i savane jednako kao i po ledu ili kamenu. I zagrljaji. Mnogo zagrljaja. Da kažu „Idite sada“, da kažu: „Vratite se kad god poželite, čekaćemo“. Da dodaju džak hrabrosti i siguran oslonac, ako ikada zapne. Ako se sapletu o slobodu, ili zaglave u odrastanju, da znaju da mogu ustati, da ih ima ko podići ponovo i ponovo i još jednom, sve dok ne nauče da lete.

Lepi su. Nekako večeras lepši nego inače. I veliki su. Veći nego juče. Omalele im klupe valjda, pa je vreme da nova uporišta pronađu, a ni ne znaju još koliko će puta poželeti da su ponovo mali.

Eno je Sanja, prvi put na ovolikim štiklama, dobro se snalazi, čini se da je vežbala. Sve je tako ponavljala nebrojeno mnogo puta, dok ne učvrsti korak, dok joj misao ne bude rutina, dok ne pleše sa naučenim kao najiskusnija klizačica na ledu. Sve se činilo sad će pasti, a ona svaki put ustane i proba ponovo. Kao i večeras, sa štiklama, savršeno navežbanog hoda.

A vidi Marka i Milene, cvrkuću za stolom, konačno sami. Koliko je samo časova završeno pre vremena i koliko ih je kasnije počelo, jer se zaljubljene oči teško odvajaju, jer se duše dok šapuću ne prekidaju, a zvona, ona uvek teraju svoje ne pitajući kako treba. Kao da jedino njima nije stalo do ovih malenih sanjača. Nesmotrena su to zvona. Neko veliko, sa katedrale Saborne crkve, sigurno bi ih dobro iskritikovalo što ne čekaju ljubav da trijumfalno dokorača do učionica, pa tek da se onda oglase. Sve jedno je, Marku i Mileni nisu smetala ova zvona, ko zna, možda im ni ona druga, razumnija, crkvena, jednog dana neće smetati.

Miloš je sam ponovo, naljutio se zbog nečeg neobično glupog, pa čeka da ga neko odljuti, tako je uvek, Snežana plače, Lana se kikoće, bliznakinje doteruju ruž, Vlada naručuje pesme, moli pevača da otpeva jednu, baš lepo peva, Nemanja grli najbolju drugaricu, valjda drugaricu........

Kolaž snova i nadanja, razbacana slika precizno iscrtanih lica, pomalo sete i premnogo radosti. Do nekog novog slavlja, do nekih novih klinaca što će biti potpuno isti a tako različiti od ovih večeras, poslednji pozdrav svirača i puna sala sanjivih očiju večeras napušta svoje detinjstvo. Strmoglavo jure u sutra ne osvrćući se na danas, sve do jednog sutra u kome će se ponovo setiti ove noće prepune hrabrih lutaka koje žure da postanu ljudi. Nama što ostajemo, još dugo će igrati svi oni pred očima i smejaće se smehom što ruši planinske vrhove, a mi ćemo spakovati još jedno zrno ponosa i posaditi ga na obalu na kojoj ćemo zaspati jednog dana, kada više ne budemo rastezali decu u ljude, da se najzad naspavamo za sve neprospavane ekskurzije i okovane misli i onda kada nismo bili sa njima. Jednom, kada svako od nas bude zaspao, bićemo spokojni, neće nas tištiti nijedna briga, ni buditi nijedna mora, jer danas smo dali svaki deo sebe koji im je trebao da porastu. I nije nam žao, ni bore, ni suza. Sve su to delovi naših večnih života u njima.

Ne živite zbog dece, živite u njima!