Ne(vidljivo)

Vreli, umorni dani. Nije mi bilo ni do sebe, a tek do ostatka postojanja koje me okružuje, baš ni najmanje. Sklanjao sam se sa prvom vrelinom. U skrivanju tražio sam nešto, nešto što ću činiti, bilo šta iole smisleno, samo da nisam predmet, oblik, uspavano telo koje ponavlja rutinu iz dana u dan. Ustaje, odlazi, vraća se, leži, spava, ne postoji.

Nisam želeo ni najmanje da budem predmet. Ofucani, stari predmet koji sebe premesti s mesta na mesto u omeđenom prostoru. Predmet koji tavori, postoji ne smeta i koji svako zaobiđe ...

Šta činiti, ni to nisam znao ili vrelina koja je iscrpljivala učinila je svoje. Tražio sam od sebe poslednju slomljenu strast, želju, da se probude, da me podignu iz smrti življenja.

Prizivao sam i zaboravljene gluposti da se vrate, da ne odu. Nizao sam slike svojih nepostojećih lutanja, olovnih reči, vrelih ledenih noći.

Da, iza, u vremenu koje je sveže zaboravljeno pronašao sam sebe u zalutalim senkama. I moje prokleto prljave reči, moja izgovorena skrivanja... Probudila su se... Ples vojnika ada, ja i prizvane senke.

Igrali smo se. To nije bila igra. Ličilo je na nju. Postalo je nepostojeća stvarnost koje nije bilo, makar u svetu kojim sam koračao. Postalo je sve stvarna stvarnost koje nema.

Ono što pozoveš... Dođe, uvek zakuca na vrata. I ne samo jedna senka, mnoštvo.

Nespreman i nespretan, radoznao, korak po korak, ušetao bih u sve dublju šumu, i mrak dana postajao je tamniji. Staze su nestajale, putokazi su izbledeli i ...

Manje vrelo kasno podne i bakarno sunce, prizor koji sam nepomično posmatrao. Moćna, upečatljiva slika kraja dana . I sebe vidim , kao senku u daljini...

Ona, dolazi po mene. Piše mi . Besmislice , nespretno ili ludo, piše i zbuni me. Govori da bila je tu, tada, nevidljiva . Piše mi o propasti zapadnog carstva... Dedinoj srušenoj kući i ... Piše kroz moje prazne misli i besmisao je šifra. Skriveni znak...

Ona, plačno i patetično odbegla od histeričnog dana kaže mi ... Kraj je. Ona nije ona, već je ona iz hladne noći skrivene između solitera. Ona je onaj odsjaj mesečine koji se ljulja na snegom pokrivenoj ljuljašci dok kružim i odlažem vreme, dok kradem trenutak više. Plače, nije zaboravila ... Ali... Kraj je.

I ona piše... Zatvara dan, ona nije ni ona, ni ona, ona je... Slika u mojoj misli koju je sačuvala. Dan, odlazi na počinak i ostavlja vrelinu . Posmatram... Još uvek vidim, sunce bakarno kako...

.............

Sa sigurnošću mogu potvrditi da sam nevidljiv. Da, ta reč, pojam mi je nedostajao, nisam znao objasniti svoje stanje. A sada, znam, nevidljiv sam... Evo guram se i promičem kroz reku ljudi. Ogroman grad i niko me ne poznaje, a to je nemoguće, to jedino znači da ...

I sada, kroz jutro plovim kao oblak. Skriven, uskoro iznenadiću... A ona neće nikoga videti, prevariću je, baš kao što godinama varala je i skrivala se, izmicala za nevidljivi korak... Miris će biti strah, i neće znati. Ko zna, možda će...

Autor Vladimir Radovanović