Paučina imeđu dva prispela pisma

Već je zaboravio, kada je poslednji put otvarao poštansko sanduče. To je bilo baš davno, zaboravljajući da bilo šta očekuje da će stići. Ali, nije bio iznenađen kada je tog jutra, brišući kapi kiše otvorio sanduče i gle, bez nekog uzbuđenja presavio koverat, stavio u džep i odšetao. Ne samo da nije znao,datum i dan prispeća, jer on se po izbledelom žigu nije ni video, već odspavale su mnoge noći u njegovom pogledu dok je najzad odlučio da otvori koverat.

Pravilno, bez cepanja nasumice, otvorio je stranicu,izvukao papir i potpuno mirno preleteo pogledom preko praznog, uprljanog papira. Znao je, da je to ona, jer jedino je on mogla poslati pismo, na staru već zaboravljenu adresu, u staroj zaboravljenoj ulici.Sve je onako kako su se dogovorili, tada će to biti znak da... Ali, vreme događaja  nije se uklapalo u  neobećano obećanje, mnogo hiljada dana, pismo je kasnilo, pomisli pa dobro, sada to nije ni  važno, stiglo je i potvrdila mi je ono makar i sa kašnjenjem. Vrati papir u  kovertu, a koverat odloži u  neku kutiju, verovatno njemu  samo važnu, kutiju od ko zna čega.

Mirni dani su nastavili život, zaboravljena ulica spavala je  svoje dane i noći, sve je bilo kao nekada... Sve,ali...nešto ga posle nekog  ne  dugog vremena natera da otvori sanduče, tek tako, po navici i  sada već bi silno iznenađen. U mraku sandučeta, svetlelo je sveže pismo, možda nekoliko dana da  je tu, miris papira, bez  vlage, i neki čudni prijatni miris, prepoznatljiv, možda zaboravljen, ali neodoljivo privlačan i poznat nozdrvama. Ne nije ga presavio, ovog puta sa  nekim dečjim uzbuđenjem držao ga je i prebacivao iz  ruke u  ruku, a onda užurbanim koracima, pojuri, otključavajući i zaključavajući vrata, kao da  niko ne može  ništa  videti, čak  ni boju koverte.

Sledio je ritual, zapalivši cigaretu, odmeravao je  svoje papirno iskušenje, posmatrao ga, vrpoljeći se u fotelji, neodlučan da otvori, da pogleda, prepozna, nasluti, dobije odgovor...

...posle nekog vremena, pogleda prazan papir, prazan poput prethodnog, ali znao je, bio je apsolutno siguran, da to nije ona, prepoznao je tu prazninu kao  nešto strano njoj. To ona nije ispisala, neko se možda ruga ili ismejava već vremešnog čoveka, koji je mislio da je konačno zatvorio poslednju stranicu, ali...

Nije ništa preduzeo, samo je danima razmišljao koja poruka je izrečena. Ako nije ona, ko može biti, možda ona, ona  druga koja ga...Ili je zaboravio da postoji još jedno nenapisano obećanje neobećano. Ipak ni korak dalje nije micao. Vrteo se u  krugu omeđenom decenijama, što bi  više tražio racionalno objašnjenje, sve je  bivalo nejasnije i sve je manje i manje bio uveren da će rešiti enigmu.

Jedne noći, ne nije bila noć, zaboravio je da su  dani  bili kratki, u buđenju između dva sna na mahove, učinilo mu se da vidi  neki muški lik koji je  hramao, skoro vukao  nekom mokrom ulicom, i lik i ulica bili su  naslućivani, ali nije mogao se setiti iz  kog filma, ili sna prepoznaje odeću, pločnike... Lik je hramao, ali kako je  odmicao san, kao da se približavao cilju, pred vratima, bila su mu naslućujuća, zastao je lik, otvorio ih, ušao u  mračni hodnik, nalik  lavirintu, ali je sve sigurnije i sigurnije hodao, jer kako se bližio cilj, sve lakše, a onda i odbacivši štap, naprosto prolete, metre mraka i odjednom,gle...u polutami, u samom uglu, naslućujućeg prostora, sobe prepoznate iz  sna, sedela je prekrivenog lica ...

Tišina, znao je junak iz  sna da  sada nijedan zvuk i glas  ne sme narušiti tišinu, znao je sada je  znao šta treba uraditi, kraj, ovo je kraj početka prekinutog na početku, sada je taj trenutak kada...

Poput dečaka, umornog od igre, samo je seo kraj nje, spustio glavu na...zaspao, to je bila...