Pogrešna mapa

Ušao je, posle tačno dve decenije, u malu, oronulu zgradu seoske škole, s jasnom namerom da u njenoj biblioteci pronađe knjigu Roberta Luisa Stivensona, Ostrvo s blagom, u koju je jedne junske večeri, na kraju osmog razreda, nacrtao mapu do mesta na kojem je zakopao zelenu metalnu kutijicu za mamce i svoje blago u njoj. Bila je to tanka srebrna narukvica s privescima u obliku srca, koja je spala s njene ruke dok je ulazila u kola postarijeg lokalnog mangupa, koji će je odvesti u noć, u provod, da joj osvetli mrak. On je ostao u svom mraku i ta junska noć mu je zauvek promenila život i srušila snove. Lepa učiteljeva kći je izgubila njegov rođendanski poklon, i zajedno s tim izgubila i njega. Otišao je, još istog leta, zajedno s majkom i dvojicom mlađe braće, bežeći pred nadolazećom ratnom strahotom, u daleki svet, nikad ne saznavši šta se desilo s Anom.

Sada, dvadeset dve godine posle, vratio se iz tuđine u sopstvenu tuđinu, da pronađe taj zakopani komadić prošlosti, ali pre toga mora naći mapu koja do njega vodi. Priroda oko školske zgrade se mnogo promenila i više nije bio siguran ispod kog platana je zakopao svoje blago. Bojažljivo je zakucao na vrata biblioteke, praćen znatiželjnim pogledom četiri mala đaka koji su ga doveli do  kraja hodnika.

„Napred,“ ženski glas mu se učinio poznat, ali prizor koji je ugledao kad je zakoračio unutra nije očekivao. Za malim pisaćim stolom u uglu, do prozora, sedela je Ana i pisala nešto. Pored njenih nogu sedela su na podu dečak i devojčica od, možda, četiri ili pet godina, očigledno blizanci, i igrali se kockama za slaganje i automobilčićima. Na tren je podigla pogled, uljudno se nasmešivši i pitala: "Trebate nešto?“ U njenom glasu je bilo ravnodušnosti, umora, dosade. U njenom pogledu nije bilo ničega. Ni trunke prepoznavanja, ni kap suze. Bila je to Ana i nije bila ona. „Ne, ništa, hteo sam da vidim starog učitelja samo, ništa drugo,“ rekao je i zastao na pragu. „Otišao je još pre dvadeset godina, da uči anđele, gore.“ Odgovorila je, bez emocije u glasu i pokazala prstom ka tavanici. „A vi ste?“ Upitala je ne dižući pogled sa papira na stolu, koji je očigledno bio nečiji pismeni zadatak. „ Ma, niko, nije ni bitno, zbogom.“ Izgovorio je tiho i krenuo da izađe iz prostorije. „Mama, Nenad mi je uzeo autić!“,  viknula je iza njegovih leđa plavokosa devojčica, a njemu je srce poskočilo, dok je obnevideo od suza brzim korakom išao kroz hodnik, praćen začuđenim pogledima malenih školaraca . „Tata, Nenad mi je uzeo lutku!“ Plačnim glasom, u njegovom sećanju, izgovarala je sedmogodišnja Ana, na prvom zajedničkom velikom odmoru, žaleći se ocu, njihovom učitelju, na njega, svog druga iz klupe koji je začikavao pred celim razredom.