Prvi automobil u selu

Moj otac je, od početka sedamdesetih do druge polovine osamdesetih, jedini imao kola u selu. Prvo fiću, a zatim vartburg. Kada je završio učiteljsku školu u Sarajevu, đed je prodao volove i kupio mu fiću. Razvozio je sve stanovnike sela, i Srbe i Muslimane. Bolesne do doma zdravlja,  išao po neveste, vozio na prikolici telad na pijacu... Prevoz teladi je naplaćivao, ostalo ne. Nije uzimao pare ni za gorivo.

Jednom je u pola noći zakucao neko na vrata. Bio je to Osman, komšija iz "turskog sela". Đed je otvorio, tiho su pričali. Čuo sam kako je Osman rekao da je poludio Rasim i da su ga uspeli svezati. Molio je da ga moj otac preveze do grada, do doma zdravlja. Otac se obukao i  bez razmišljanja otišao. Vožnji se uvek radovao, makar to bilo i u ponoć. Slegao je ramenima dok se spremao, kao da je govorio, šta ću kad moram, red je.

Vožnje su se proredile krajem osamdesetih, jer su i drugi stanovnici sela počeli nabavljati automobile. Ponekad je išao kolima na posao, po platu, ili kad treba kupiti nešto za domaćinstvo. U toku rata vartburg je poklonio jednom nećaku. Posle rata je prodao traktor i kupio "golf dvojku", koji i danas, sa punih osamdeset godina, vozi.

Da se razumemo, nije moj otac bio baš "Majka Tereza". Posedovanje kola ga je dosta puta spasilo teškog fizičkog rada na selu. Često se dešavalo da taman kada krenemo da plastimo seno, dođe neko iz mesne zajednice da ga moli za vožnju u opštinu na pregovore o asfaltiranju puta. Dešavalo se  da "otkažu" kočnice posle pregovora i umesto skretanja za selo produže u motel u Pakleniku, u narodu poznatom kao Pakos, koji se nalazio blizu Kladnja, na magistralnom putu Sarajevo-Tuzla. Jednom je ribu, uoči Nikoljdana, doneo oko dva sata po noći, tako da je majka morala odmah da počne da je sprema. Nekoliko puta je povredio ruku otključavajući kola i menjajući svećice. Posle se saznalo da je ruku povređivao lupajući čaše kod Golića u kafani u Pjenovcu. Uglavnom, kola su "valjala" i njemu i selu, podjednako.

Autor Milan Neđić