Prvorođeni (prvi deo)

Početak ove bajke nije ni po čemu poseban, šta više,  mnogo je istih početaka završavalo srećnim krajem i uspavane dečje glavice posadile bi se na jastuk zadovoljne snovima koje će im noć podariti. Ali kakva bi ovo bila posebna storija, ako njen običan početak ne bi sledio izuzetan zaplet, a kraj…e, do kraja ima taman toliko vremena da se srce smiri, dah ujednači i nežan glas otpočne.

Dakle, bio je to jedan tmuran dan. Neki se bog Tauret jedio od samog jutra i nije stajao, urlao je i gromovima cepao nebesa, a kišom spirao dan u bujice mutnog blata. Na nekoj zemlji, na jednom repu galaksije, manje od oka Raovog, ovo je bio sasvim neobičan dan. Za svetle bio je suviše taman, za tamne bio je previše bučan, tako da svi ostadoše tamo gde su i bili, osim jedne tanke prilike koja se lelujala po vodenim zaprekama, zavijena u tamne tkanine. Nije ni tkaninama, ni velovima mogla da sakrije svoju prirodu, suviše je sijala, očima, prstima, iz usta joj je povremeni uplašeni uzdah isijavao zlatne glasove. Žurila je, lebdela je, trčala je, u rukama nosila je korpu punu života uvijenog u svilu nebeskih tkača, svog prvorođenog.

Grad svetlosti bio je na drugom kraju klisure, malo snage u krhkom telu nije bilo dovoljno da pobedi sudbinu i korpa joj se prevrte u reku, a reka sa sobom odnese svetlo u dubine tamnog sveta, onog gde ni jedan svetlosni zrak nikada nije prodro. Skamenila se, pala je na kolena i viknula Tauretu da ga proklinje, pa je zaronila u dubine, bez daha i bez svesti o svetu u koje upade njeno čedo.

U potpunom mraku pratila je jedino trag zvezdane prašine koju ostavi haljinica njenog sina. Sasvim dovoljan trag da je odnese do dna, a tamo, po tragu i do mesta gde se sabilo selo mračnih i zgurenih, malih i zlih, crnih i prokletih od dobra, pa i od svetla. U tami i tišini progonstva tavorili su oni koji nisu želeli, voleli, davali, radili, oni koji su otimali, ubijali. Tu su živeli onako kako su želeli, tu su se rađali I umirali, a da nikada svetla nisu videli. Generacije se svetla nisu ni sećala, a i kada bi ga videle, ne bi znali šta će sa njim, osim da ga unište.

Uvila se čvrsto u tkanine, lice je natrljala blatom, usne ztvorila, kao i srce koje je kapalo zlanu krv. Oči je pokrila crnim velom, pogurila se da svojom visinom ne upada u oči i krenula od vrete do vrata, polako, sistematski…znala je da je tu. Gurala se kroz gomile tihih koljača i klonila se poljana na kojima su obitavale čedomorke, na kraju spazila je trun svetlosti na kvaki udžerice bez prozora. Pokucala je, ništa, udarila je vrata svom silinom I neko je prošaptao: "Šta kuckaš ko miš, uđi i reci svoje. Nisam ti ja žabica, pa da se plašim malo oštrice pod vratom." U mraku nazirala je siluetu male žene, tamnog lica I oštrih zuba, ali oko joj odmah zape za krevetac u dnu sobe. Sjajna spavaćica, njeno čedo? Klekla je kraj kreveta I poljubila rub tkanine, pa nastavila da ljubi ručicu koja je virila iz sjaja. A, ručica je bila tamna, mala, bucmasta, tamna ruka mračnog deteta tamnih očiju koje su je gledale sa puno poverenja, a onda se tamno lice osmehnulo I zakrpilo joj rupu u srcu, a um ispunilo nadom. "Ovo dete nije tvoje, veštice matora, ovo je moje dete." Odlučno je izustila, malo preglasno, okupila se gomila rugoba na vratima, a matora je iskezila oštre zube. "Da, da, jeste tvoje, ali u stomačiću moga čeda." Rekla je ponosno, pa se nasmejala. Onda se gospođa uspravila, podigla je malog đavola u naručje i nadvisila selo. Skinula je veo i obrisala oči, a sjaj njenog svetla zaslepeo je sve demone. Tako je pobegla iz sela i uz reku. Pronašla je na obali korpu zlatne zvezdane niti i u nju spustila svoje čedo, pa se zagledala u nebo i zahvalila se ljutom bogu što joj je sudbinu promenio.

Svoju sestru dočekali su sa zebnjom i niko je nikada nije pitao zašto je njen prvorođeni tamne kose i velikih očiju boje noći.