Ribok patike

Sa Drinom sam se upoznao posle desetak dana izbegličkog života. Bilo je dosta mojih vršnjaka u komšiluku kuće rođaka gde sam živeo. Pozvali su me da idem sa njima na kupanje.

Prvi utisak je bio da je topla, mada su ostali govorili da je hladna. Nisu se kupali u Stupčanici. Preplivao sam je tog dana. Nisam hteo da ispadnem slabić pred novim društvom.

Drina je brza, nosi, bilo je opasno. Možda bih odustao da nam se usput nisu pridružile dve devojčice. Na polovini reke me je uhvatila panika, matica je počela da me nosi kada sam na trenutak prestao da plivam. Odnela me je desetak metara. Zamahnuo sam jako rukama i nisam prestajao da plivam do obale. Kada sam izašao, video sam da sam bar pedeset metara nizvodno u odnosu na početnu tačku na drugoj obali. Tada sam se baš uplašio. Kako ću se vratiti?, pomislio sam. Jedan od drugova, Vlada, prišao mi je i pitao da li sam dobro. „Ne smeš da staješ. Kad počneš da plivaš, plivaš do kraja”, rekao je. „Odmorićemo se pa idemo nazad zajedno, samo nas pratiš i biće u redu.” Tako je i bilo. Krenuli smo zajedno, držali ritam i nije bilo problema. Devojčice su aplaudirale. Jedna me je pitala odakle sam. „Iz Bosne”, odgovorio sam.

Posle skoro dva meseca od prvog kupanja, baš kad sam se vratio sa Drine, pozvao me je Vlada.

„Zove te moja mama. Došli su neki ljudi, hoće da te upoznaju.”

U dvorištu za baštenskim stolom sedeli su Vladina majka, jedan krupan čovek sa bradom i jedna punija žena. Na stolu su bili kafa, sok, pepeljara i kutija cigareta Classic 100’s.

„Dobar dan”, rekao sam.

Čovek je ustao, pružio mi ruku rekavši:

„Ja sam Jovan. Sedi da se upoznamo.”

Seo sam.

Nastavio je:

„Pričala mi je Svetlana o tebi, ona radi sa mojom ženom u Vodovodu. Rekla je da u komšiluku ima jedan dečko iz Bosne. Hvalila te je, kaže da si lepo vaspitan i odličan đak. Ja sam rodom iz jednog sela kod Han Pijeska. Imam mogućnost da stipendiram jedno dete iz naših krajeva, bavim se privatnim biznisom. Pomoći ću ti da nastaviš sa školovanjem. Stipendiraću te, a ti ćeš posle da radiš kod mene u firmi. Treba li ti nešto od garderobe?”

„Ne treba”, odgovorio sam.

Pričali smo oko pola sata. Ispitivao me je ko sam, odakle sam, i ostalo. Na kraju smo došli do zaključka da smo i neki rod. Kroz dva-tri dana, došao je i doneo mi patike. Rekao je da će ponovo doći za neki dan da me vodi u Loznicu da vidimo u koju školu bih se mogao upisati.

Sledećeg dana, kada sam krenuo sa društvom na Drinu, obuo sam nove patike.

„Imaš ribok patike?”, začuđeno je pitao Vlada, „Da li ti ih je kupio onaj čovek što je dolazio pre neki dan?”

„Jeste”, odgovorih.

„Čekaj malo... Podigni nogu da vidim.”

Gledao je pažljivo patike.

„Ima engleska zastava, ali piše Reabok – ipak nisu original.”

Nisam bio razočaran, u stvari nisam uopšte razmišljao, u tom trenutku, o markama patika, prvi put čuh za ribok. I drugi su gledali patike i raspravljali da li su original. Jedan reče da je engleska zastava dobro urađena, ali da mu je natpis sumnjiv.

Posle nekoliko dana upoznao sam Jovanovog sina. Imao je iste patike.

Autor Milan Neđić