Rotarijanci

Sir, masline i pršuta.

„Uzmi, posluži se”, reče rotarijanac.

Gladan sam i željan svega, a pogotovo ove gospodske hrane, ali se suzdržavam. Uzeo sam od svega po komad. Smirnof vodka, prvi put je pijem. Popio bih litar, toliko mi se sviđa, ali pijem polako. Popio sam na kraju dve čaše, pristojno. Rotarijanac poče da priča:

„Rotari klub je predvorje masonerije. Ima milion članova u svetu. To su uglavnom najbolji u svom poslu. Doktori, inženjeri, sportisti, biznismeni…”  Pričao je sa teškim crnogorskim akcentom. Nastavio je: „Na primer, odem u London, razbolim se, ne daj bože, zovnem doktora rotarijanca i on mi pomogne oko lečenja. Uglavnom, mi se bavimo humanitarnim radom i međusobno se pomažemo. Po preporuci tvoje profesorice iz srednje škole, mi ćemo pomoći i tebi. Rekla je da si vredan, pošten i dobar. Ja sam odlučio da ti iz našeg fonda Rotari kluba dajemo stipendiju u iznosu od pedeset maraka mesečno, godinu dana, bez uslovljavanja da vratiš pare, ako se slažeš? Ako nekad postaneš uspešan, možda budeš naš član.”

„Slažem se i mnogo Vam hvala”, odgovorio sam.

Izvadio je pedeset maraka iz novčanika i dao mi. Zahvalio sam se još jednom i ustao.

„Ostani na večeri ako želiš.”

„Hvala Vam puno, moram da idem. Moram da učim.”

Izašao sam iz zgrade u Golsvordijevoj ulici i uputio se prema bulevaru. U ustima sam osećao ukus buđavog sira. Dunuo je vetar, poneo suvo lišće. Stegoh čvrsto u džepu novčanicu od pedeset maraka.

Autor Milan Neđić