Sirotinja nikad para nije imala

"Sirotinja nikad para nije imala", reče jedan aforističar.

Često se govori o dobrim starim vremenima. O pravim vrednostima koje su nekad postojale. Kako treba da se ugledamo na naše stare. Da se vratimo tradicionalnim vrednostima itd. Sećanja su, čini mi se, često romantizovana. Eh, ta letovanja u Makarskoj. Kako je stvarno bilo, teško je utvrditi.

Jednom prilikom, kad dođoše kod mene za neki praznik, povedoh razgovor o tome sa ostarelim roditeljima.

"Uvijek je isto bilo", reče moja majka.

"Kako misliš isto?", upitah.

"Za sirotinju je uvijek bilo isto, to mislim. Sirotinja je uvijek kraj sa krajem spajala. Možda je jedino malo bolje bilo pred rat", reče .

"Ali, bilo je neke sigurnosti, svi su imali posao, zdravstveno osiguranje, bili su prijavljeni, imali su pravo da dobiju stan", rekoh.

"Ma bijedno je to bilo sve, mizerna plata, samo za ljeba. Eto moj otac, šta god da je radio plata mu je bila sto dinara. Da nije rovio zemlju ne bi se moglo živjeti."

"Pa kako su onda živeli u gradu?"

"Bijedno, po radničkim barakama. Ko je imao neku školu malo bolje. Ali ni to nije bilo nešto. Eto, otac ti je bio učitelj. Plata mu je bila kô jedno tele."

"Ti ga zacrni baš", rekoh.

"Nije, tako ti je bilo. Niko nije imao đetetu kupiti neku bolju jaknu ni kožne zimske čizme. Nosili svi gumenjače.

"A to što pričaju da je plata za vreme Ante Markovića bila dve hiljade maraka?", upitah .

"Ma lažu, nikad toga nije bilo. Možda dvije-tri plate, ali se ja ne sjećam da ti je otac imao ikad veću platu nego što je vredilo jedno tele. Četirsto maraka."

Otac je ćutao.

"Što ćutiš, reci nešto", obratih mu se.

"Ja se ne sjećam ništa", reče otac. "Samo mislim da je ovo za sirotinju tačno."

Tako mi majka ispriča. A otac kô otac, nikad se nije mnogo zadubljivao. A ja, šta ja mogu reći na sve to? Ništa kredibilno. Živeo sam manje od šesnaest godina u bivšoj Jugoslaviji. Jedino, možda za te gumene čizme. Većina dece koja je sa mnom išla u školu ih je nosila.

Autor Milan Neđić