Foto: 
Jadranka Bežanović Sovilj

Sreća plavog lica

Bila je dugo u tom neverovatnom prostoru. Bez mirisa i oblika. Neka posebna ravan neke druge stvarnosti. Grlila je tu svoju ljubav, gledala me, pritom, pravo u oči i dalje zaljubljena u ideju da je to potka svih ravni i neravni ovog i bilo kog drugog sveta, ta ljubav. Njegova ruka je držala ljušturu iz koje je nikla kada su se rađala prva mora na Zemlji. Na njegovim leđima je, pak, živela morska zvezda. To je bila njegova praprabaka. Nosio ju je kao ukras, amajliju, pečat. Plovili su i plove, tako zagrljeni, beskrajem prosute i nikada skupljene boje trule višnje. Stalno me je pitala tim svojim pogledom zašto toliko patim kada je sve tako jednostavno. Jeste, mislim se ja, tebi je jednostavno kada te voljeni ne ispušta iz zagrljaja! Prođe tako pored mene u sred noći punog meseca sa sjajem sreće njenog plavog lica.

“Opet si tužna?”, zapita ona mene.

“Nisam”, kažem sa očima punih suza,”ne proganjaj me glupim pogledom, našla si svoju sreću i uživaj!”

“Boli te kičma, je l’ da? Slomila te užasna čežnja? To ti je kao da čezneš za samom sobom. Tu je, u tebi je, ali ti tražiš od njega to što si ti! Glupost Jadranka!”

“Svašta! I ti to kažeš, ti, koja si se zalepila za tog, tog ćelavog Neptuna?! E, jesi surova! Uostalom, ostavi me na miru i ne gledaj me tako! Šta te, bre, boli uvo za mene? Hajde, plivaj sa njim i uživaj! Sikter mori!”

Ućuta se sa pogledom koji više nikada neće da progovori. Leluja njena kosa puna zlatnih ribica i on pored nje, ne puštajući je, saoseća, zna.

Mesec nabaci još poneki čarobni sjaj tom neobičnom paru dajući, potom, prednost jutarnjoj, narandžastoj boji tek probuđenog sunca, koji je kao od šale pravio svetle konture oko njihovih plutajućih lica. Pomazi i mene, zagrli i ode dalje.

Nikada nisam brisala prašinu sa te slike. Nisam htela, čini mi se, da tako pokvarim čaroliju jedne ideje ili sam se plašila još jačeg sjaja tog smirenog lica koje je znalo samo za ljubav i ni za šta drugo

Komentari

Komentari