Žena sa detetom

Za činilice su proglašavane uglavnom starije žene. Jedna ili dve u svakom selu. Nikada se nije javno etiketirala određena žena, ali su svi znali ko je i pomalo je se plašili. Povezivali su razne nezgode sa njenim prolaskom ili dolaskom. Na primer, činilica bude optužena ako pređe preko puta ili bude viđena u blizini nekoga ko vozi seno na kolima sa volovskom zapregom, a posle toga se slomi osovina ili točak, možda i prevrnu kola. Optuživanje i osuđivanje je bilo samo u formi ogovaranja. Druge posledice nije trpela. U većini slučajeva se smatralo da štetu nanosi stoci. Iz tog razloga dosta žena nije ulazilo u tuđe štale, plašile su se da ne budu proglašene za činilicu. U štali se ponekad pronalazilo jaje ili neki zamotuljak konca. Ako se desi da se posle toga krava "izjalovi", "manjka" jagnje ili tele, kriva je bila činilica kojoj se pripisivalo ostavljanje pomenutih rikvizita u štali. Verovalo se da noću na Blagovijesti hodaju gole po selu, namazane uljem. Tada su ih lovili zduhaći. Za jednog mog tetka se tvrdilo da je zduhać. Neki su pričali da je mogao da leti preko šume.

Moj đed nije verovao u činilice. Govorio je: "Da nešto znaju učinile bi sebi."

Verovalo se, takođe, i u druge nadnaravne pojave. Deca su se plašila čerjekom. Nikad nisam shvatio šta je čerjek. Dovoljna je bila igra senki po tavanici da baba kaže: "Mir đeco, eno čerjeka!"  Mnogi su prijavljivali da se pored seoskog groblja, i srpskog i "turskog", prikazuje žena u belom sa malim detetom. Jednom sam je i ja video.

Samo u jednoj kući u selu, i to sa druge strane reke, mogao se "uhvatati" drugi program TV Sarajevo, na kojem su prikazivane fudbalske utakmice. Dok sam bio mali išao sam ponekad sa ocem. Prvo sećanje mi je Svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji '82. Problem je bio što je većina utakmica počinjala u 8 uveče, a moralo se proći pored groblja. Iako je otac išao sa mnom, strah je bio skoro neizdrživ. Prvi put sam se osmelio da idem sam kad sam napunio petnaest godina, i tada sam je video. Izgledala je baš onako kako su je opisivali oni koji su je ranije viđali. U belom ogrtaču, blještave zlatne kose, mladog lepog lica. Stajala je pored drveta. Za njenu desnu nogu držalo se dete. Trčao sam trčao…

Ujutro sam ispričao događaj. Majka i otac nisu ništa rekli, samo su se zgledali. Đed je rekao da sam nazro na drvo.

Selo je tokom rata raseljeno i razrušeno. Izbledela su sećanja na činilice i zduhaće. Žena sa detetom više nema kome da se prikazuje pored groblja koje je zaraslo u korov.

Autor Milan Neđić