Kratka priča

Bio je to period posle Drugog svetskog rata, kada se u mnogim mestima počelo sa obnovom i izgradnjom onoga što je rat uništio. Mnogi, koji su zbog ratnih dešavanja otišli iz svojih rodnih mesta, ostajali su tu gde su se zatekli i počinjali novi život. Jedan od njih je bio i Obren, koji je došao iz Šumadije, negde iz okoline Kragujevca...veseli mrga od skoro dva metra, koji je na zajedničkim poljskim radovima često znao da uveseljava ostale i na taj način im olakšavao teške poslove.

Viši inspektor Petrović je zapalio još jednu cigaretu. Pepeljara na stolu pred njim je već bila puna opušaka. Dežurstvo mu je počelo vađenjem samoubice iz mutnih voda Save,  negde oko 22 sata. Ustao je i odškrinuo prozor. Svežina majske noći ga je malo razbudila. Ponoć je uveliko prošla, a mršavi, bledi čovek, mokre proređene kose, umotan u policijsko ćebe, još uvek je drhturio kao pokisla lutalica na stolici preko puta njega. I nije progovorio ni reč, očigledno još u šoku.

Ako pogledaš tami u oči ona će ti uzvratiti pogled.

Bili smo dve nule koje, kad sabereš, dobiješ duplo ništa. Volela sam da ga gledam dok se šminka i svom tužnom licu crta osmeh, a onda bi stavio čupavu narandžastu periku i okrugao crven nos. Volela sam to šarenilo na njemu, znajući da je crnilo uspeo da prefarba.

Isprva, nisam je uopšte ni primetio kad sam toga jutra ušao u kancelariju. Kasnije mi je donela neke papire i upitala da li treba da prekuca ugovor sa Antićem.

- Posle, dođi posle! - odmahujem. Sinoć sam zaglavio na nekoj pijanki. Glava mi puca. Zvrcnuo sam sekretaricu.

Uvek sam volela trubače. I Tebe kako se veseliš uz njih. U ono Titovo vreme nije se smeo obeležavati Djurdjevdan. Ni ostale slave. Vozovima s juga stizali su oko prvog maja i još sa stanice počinjali svoje nadmetanje. Dozivanje izgubljenog jagnjeta. Negde na Šari. Ili pod Starom planininom.  Kučajske planine stigle u Sava malu. Padine  Guče u  Balkanskoj.

Ljudi behu darežljivi. Smotuljak papirnih novčanica u kesu. Ili list starih novina pa pod noge. Uličnim trubačima.

Stojim na taksi stanici u starom kraju. Trotoarom, preko puta, hodaju dve starije žene i smeju se baš od srca. Jedna od njih je moja majka. Šeta ruku pod ruku sa prijateljicom. Hodaju polako, teta Milica se potpomaže štapom. Uhvatio se prvi sumrak i ne vide me.

Teška metalna vrata okružnog zatvora, zatvorila su se za njim. Pogledao je oko sebe, u ono što ga okružuje i shvatio da ljepši dan nikada prije nije vidio. Sunce je sijalo, ptice su pjevale, sve je bilo savršeno. A tek je bilo jutro. Duboko je udahnuo dopuštajući da mu vazduh slobode ispuni pluća. Bilo je moćno. Malo mu se i digao od tog osjećanja. Namjestio je stvari u pantalonama i uputio se prema parkingu. Tamo ga je čekao biser domaće auto industrije, naslijeđen od oca, Zastavin jugo florida.

Pre nego što je odlučila da sedne na klupu u parku, svratila je do kioska i kupila cigare. Na pitanje prodavca koje cigare želi odgovorila je da on izabere. Pogledao ju je čudno i odmah dodao paklicu najskupljih. Ko koga ovde zajebava ne znam, pomislio je, ma, mora da je pukla jadna žena. Aha i upaljač traži, ma, da, pukla! Ona mu uzvrati širokim osmehom i reče mu da zadrži kusur od par dinara.

U dugоm putоvаnju krоz pеščаnu оluјu, zаstајао bi skrivајući оči. Čuvао ih је kао nајdrаgоcеniјi dаr, јеdini prеоstаli dаr. Bеz tоrbе, pоcеpаnе оdеćе, ispucаlih stоpаlа kоја su virilа iz pоslеdnjеg pаrа оbućе, putоvао је sа јеdnоm i јеdinоm žеlјоm.

Najpre da se predstavim. Ja sam Lazar Petrović zvani Brando. Prezime sam dobio po mom ocu, Borisu, ime je bilo želja moje majke, Mirjane, a nadimak u gimnaziji.