Kratka priča

Posle par godina, pustiše me iz zatvora u koji sam dospela samo da bih prkosila ocu.  Sunce mi bljesnu u oči, kad me ispratiše dva stražara i zatvoriše ogromna metalna vrata za mnom. Šta ću da radim, pojma nemam. Držim onaj ranac i ne znam kuda ću, šutiram kamenčiće po putu, tu i tamo otkinem po koji list sa žive ograde.  Mogla bih da posetim taticu, koji sedi u ogromnoj kožnoj fotelji i lista jutrošnje novine. Da li bi se iznenadio da me vidi?

"Datum dokumenta", pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.

"O Bože, stalno umesto 2020. kucam 2040. Ne znam šta mi je?!" , požalila se koleginici.

Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena, a puno planova, želja.

Stajao sam pored kola i gledao starca koji je polako prelazio ulicu. Zatim se uputio ka taksi stanici. Bio mi je odnekud poznat.

-Jeste li slobodni? - pitao je kad je prišao. Otvorio sam mu vrata i sačekao da se smesti na zadnje sedište. I dok je on gledao kroz prozor, posmatrao sam ga u retrovizoru, pokušavajući da se setim odakle ga znam. Posmatrao sam njegovo tamno lice, bez ijednog znaka životne radosti i njegove mrtve oči. Onda sam se setio.

„Eto i to je gotovo“, pomislila je u sebi Dušanka Jovanović Duška. Pomalo odsutno, gledala je u monitor lap – topa pokušavajući da se izoluje od buke u redakciji. Sjedila je za svojim stolom i opet  iščitavala mejl. Advokat ju je upravo obavjestio da je razvod okončan. Još samo da potpiše papire, ali to će se, kako je advokat rekao, obaviti čim se za to steknu uslovi, tj. čim prođe ova epidemija.

Iz mraka su se razlivale gomile uniformi, koje niko nikada nije video, uz psovke i dreku gonili su zaostale...bližio se čas. Maskirana lica strogih pogleda koji su se nazirali iznad prekrivenih lica streljali su pogledom, dok se gomila poslušnih, u redu, bez gunđanja spuštala niz široki bulevar u pravcu...

Cimаli smо pivо isprеd lоkаlnоg drаgstоrа i zеvаli u ribе kоје su prоlаzilе pоrеd nаs. Nаrаvnо, nisu nаs ni primеćivаlе. Svаkој smо nаlаzili mаnu. Оvа imа mаlе sisе, оvа је guzаtа, оvа zеčјu usnu, оvu nе bih ni dа mi је pоslеdnjе u živоtu... Vаlјdа smо nа tај nаčin pоkušаvаli dа оčuvаmо nаš еgо i оprаvdаmо inеrtnоst i nеsigurnоst kоја nаs је, u kоmbinаciјi sа nеzаintеrеsоvаnоšću, krаsilа vеć dеcеniјаmа. Јеdinе žеnе kоје smо pоznаvаli su bilе pоluаlkоhоličаrkе i lоkаlni rаspаdi kојi su zа flаšu pivа bili sprеmni nа svе. Uglаvnоm smо tаkvе ribе rаbili.

Kucnula je nekoliko puta kljunom u napuklo staklo prozora iznad mog radnog stola, a onda se nasmešila. Da mi je neko rekao da golubovi mogu da se osmehuju, verovatno bih ga smatrala pomalo ludim.

Autor Aleksandar Đukanović

Autor Slađana Belko

Ušli su u kuću zagrljeni, majka i sin. Vladina majka, Olga, nije oči skidala sa njega i kada su ušli u malu kuhinju koja je bila mračna, ona postavi onaj fenjer koji je nosila kada je izlazila.

-Što to nemaš struje majko? A, tata? Šta je sa njim?- upita je Vlada. Očiju, još uvek punih suza ona odgovori:

-Umro je, sine. Pre dve godine. Tuga za tobom ga je ubila. Nismo znali ni da li si živ…ni gde si nestao.