Kratka priča

1969. Staro sajmište, Beograd.

Hladno, jesenje jutro. Sa prvim, poleglim zracima sunca deca su već bila spremna za akciju. Odlučili su da zakopaju svoje blago za buduća vremena. Nenad je trebao da se preseli u neko drugo mesto, drugu državu, drugi svet, a to je razdiralo Draganino maleno srce. Bili su najbolji drugari i njoj je bilo nezamislivo da ostane bez njega.

„Je l' ovde?“

„Da, tu!“

Nа dužinu stоlicе udаlјеnоsti, prеkrivеn pоkrivаčеm prеkо glаvе šаputао sаm nеštо štо niје sе mоglо nаzvаti mоlitvоm. То је ličilо nа dоsаdnо pоnаvlјаnjе bеsmislеnе  frustrаciје, dа mе zаuvеk uzmе, zаuvеk, јеr mi sе svе gаdi, јеr sаm sе sеbi gаdim i zаr niје bоlје dа zаspim zаuvеk, nеgо dа... Dа, dа sе nеrvоzаn, pun gаđеnjа i mržnjе, јеdnоg јutrа prоbudim i krеnеm...

Plоčnici su tupо оdzvаnjаli pоd njеnim štiklаmа. U dаlјini su sе vidеli prvi zrаci suncа kојi su sе bојаžlјivо prоbiјаli krоz smоg kојim је grаd biо оbаviјеn. Nеsigurnо је kоrаčаlа pоznаtim ulicаmа i instinktivnо kоrаčаlа kа svојој sоbici. Čеprkа pо svојој tоrbi. Оstаlе sаmо јоš dvе plјugе, nоvčаnik prаzаn kао njеnа dušа. Blаgi bоl u prеpоnаmа је pоdsеćао nа prоšlо vеčе. Nаrаvnо, i tеžаk mаmurluk. Niје mnоgо оbrаćаlа pаžnju nа tо, ubеđivаlа је sеbе dа је nаviklа nа tе stvаri, dа је tо njеn nаčin živоtа.

Kažu da se rodila u doba kada je sunce već uveliko bilo pred zalaskom, prosipajući svoje poslednje zrake na okna prozora, osvetljavajući joj beo i svetao ten poput oreola.
Svedoci koji su bili na njenom rođenju govorili su kako joj je zrak toliko prijao da je zaspala mirnim i blaženim snom nevinog dečijeg srca.
Rumenilo njenog lica upotpunilo je rađanje jutra koje je prethodilo novom izlasku sunca. Vremenom je izrasla u prekrasnu i vitalnu devojku, odgajanu jutarnjom rosom, zracima sunca u tihom praskozorju i smiraju dana.

Kao i uvek, i ovog puta je imala tremu zbog intervjua za posao. Više se ni ne seća koji joj je ovo po redu. Prisetila se svog prvog intervjua u kojem se pojavila u širokim farmericama, džemperu i kosom vezanom u rep. Sada je u toaletu firme u kojoj će imati razgovor za posao popravljala šminku i pokušavala da namesti grudi i osmeh.

Pisala je do prvih petlova. Reči su same pronalazile put do slova na tastaturi, prsti su užurbano leteli po tipkama, kao da se boje da će misao uteći. Preplavljena emocijama, tonula je sve dublje u lavirinte nedosanjanih snova, koji su se otvorili i obuzeli je. Sve detinje žudnje i maštanja oživele su iznova u njoj, oličene u slovima koja su se ređala na ekranu pred njom. Negde pred zoru, umorna i ophrvana zanosom stvaranja, samo je spustila čelo na savijenu podlakticu leve ruke i utonula u san.

Ujutru, kada su došli do trpezarije na doručak, otac Simon je rekao Ivanu:

-Jel ti umeš da voziš?

-Da. Imam položeno.

-Hoćeš ti da odvezeš devojku, daću ti kola koja pripadaju nama. Taman možeš, kad nju odvedeš, da odeš do grada da obaviš i još jednu nabavku nekih stvari koje nam trebaju ovde.

-Hoću, nema problema.

Bogdan je slučajno čuo njihov razgovor, stojeći sa strane i upitao:

Auto Slađana Belko

Pošto je ostavila dete, prvih par dana se osećala kao da se ništa nije desilo. A onda je proradila savest. Nemir joj nije davao mira, pa je želeći da prikrije greh i strah od očiju drugih, odlazila od kuće, navodno u potrazi za poslom. Njena majka, ne shvatajući razlog njenog bledila i izgubljenog pogleda, pripisivala je to neredovnoj ishrani, što je bila samo delimična istina.  Jana je smatrala da nju ne mogu ganuti takva prizemna osećanja kao što su saosećajnost, empatija, ljubav, da je ona iznad toga.

Bilo je hladno decembarsko veče, kada je Mira sa dvogodišnjem sinom u rukama i torbom sa stvarima na leđima, izašla iz kuće u koju je ušla pre tri godine, verujući da će u njoj živeti srećno sa čovekom kojeg voli.