Da li danas iko išta čita?

Čitanje je oduvek bila jedna od najdragocenijih čovekovih radnji i nasušnih potreba. Čitati je značiloopismenjavati se, učiti, napredovati u znanju, istraživati, studirati, razmišljati... Čitanje nikada nije bilo pod upitnikom. Nikada. Do savremenog doba. Danas ne samo da je pod upitnikom, nego nije ni pod njim. Knjige su pod prašinom čovekovih slepih očiju. Zaturene i zagnjurene duboko u ponor čovekovih izmišljenih potreba. Smejanje onome koji čita u današnje vreme, postala je normalna stvar. „Koja budala!“Često ćete čuti.

Ovako – budala je uvek bilo i uvek će biti. No, čovek koji čita budala je u očima većine samo iz jednog razloga: on radi nešto drugo u odnosu na ono što pomamljeno društvo od njega očekuje. On guta slova i reči, hrani se njima i napaja, širi svoje duhovne vidike, dok masa, naravno, prevrće novčiće iz džepa u džep, sve dok im nepovratno ne padnu u fontanu koja želje ne ostvaruje. Sada mi recite – ko je ovde budala?

Percepcija je čudo. Sve je stvar percepcije. Percipirati znači postaviti svoje misaone sile u određenu tačku, posmatrajući potom iz nje neku pojavu, stvar ili čoveka. I sada, molim vas, postavite sebe ispred knjige i odgovorite na pitanje: koja je vaša pozicija u odnosu na nju, i mislite li je otvoriti i možda nešto pročitati, ili i dalje kao blećci stajati pred njom? Bojim se da je odgovor već poznat. Siromašni ste, siromašni ste mnogo. Siromašni ste ako mislite da su nekretnine sve što imate. Siromašni ste ako (a i to u najboljem slučaju) knjige stoje na policama čekajući vas, mameći vas, a vi prolazite žurno pored njih, dok sedate u svoj najnoviji BMW. Ali vi ne znate koliko ste siromašni. Zato vam sve to i ne pada tako teško. O, kada bi vam neko mogao razjapiti te slepe zenice!

Onaj koji čita ne može nikada oslepeti, odnosno izgubiti fizički vid, toliko koliko duhovni vid mogu izgubiti nečitači. Kako samo rugobno i grozno zvuči i sama ova reč – nečitači. Zvuči skoro kao laici. Skoro kao glupani. Skoro kao zavedeni. Skoro kao prepredeni. Kao izgubljeni. Hvaliti se time da si poslednji put pročitao slikovnicu u vrtiću, jednako je kao da se hvališ time što si ubio čoveka. I jesi ga ubio. Ubio si čoveka u sebi. Ubio si ono što ti je Bog dao na poklon – svoj duh. Ničim ga ne održavaš i ne „pridržavaš“ da jednog dana ne odleti od tebe kao zalutala, glupa i tupa ptica koja bezumno leprša nebom. Svuda oko vas knjige se same nude, žude da ih otvorite, a vi... Slepilo je vaše neizlečivo.

Da je sreće pa da je u ovo kompjuterizovano doba barem nekolicina onih koji čitaju preko kompjuterskog ekrana, kako se kaže – onlajn. Eto, i to bi bilo lepo. Mada ne za neku pohvalu. Ali ne tražite pohvalu od ljudi u ovom smislu i u ovom svetu. Pripremajte svoju ubogu dušu da stane pred Tvorca. Širite duhovne vidike, molim vas. I da – ako se desi čudo, pa otvorite neku knjigu, ipak birajte štiva. Nije baš svaka knjiga korisna. Nije baš svaku knjigu blagoslovio onaj kojem ćete jednom (nadam se ne slepi) stati pred oči. Ili vi, ipak, služite nekom drugom? Kako god, ne budite ljudi jedne knjige, a još gore, ne budite ljudi nijedne knjige. Slova ste kao mali sricali, zašto biste ih se sada odricali?

Slađana Golijanin