Da i ja kažem koju

Teče 2 km od mog stana. Zelena je, kao šuma da je. Hladna je kao zima da je. Lepa je kao žena da je. Niko je nije tako divno opisao kao Andrić Ivo, a ni zamislio kako da je ulepša i oplemeni kao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a ni okitio mostom, kao ljudske ruke. Na Drini je ona pozornica, simbol trajnosti, jedina konstanta kroz vreme i živote. Most na Drini je spona, tkivo izniklo iz vode, umetnost bez premca, mrtva građevina koja živima služi, pa tako da i sama postaje živa.

Mehmed-paša Sokolović, odveden je 1516. godine u Tursku da postane janičar, kao „danak u krvi“,  da bude kao i druga pravoslavna deca obučavan  u kasarnama – adžami-oglanima. Nakon vojne obuke, postajali su mulimani. Posle obuke u otomanskoj vojsci, kao izuzetno inteligentan kadet, nastavio je školovanje na Enderunu – nešto poput visoke škole uz sultanovu palatu.

Uspomenu na skelu što ga je prevezla preko Drine, pratio je lelek majki. Ostale su na levoj obali Drine, okamenjene, neosetljive za glad, žeš, studen... Sa tim bolom je živeo je Bajo Nenadić, od oca Dimirija, rođen u selu Sokolovići pored Rudog. Nikada nije zaboravio reči:  „sine, nemoj majke zaboraviti...“ i kada je postao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović. Majke su zvale svoju decu pravim imenima, po rođenju dobijenim, da im ga useku u sećanje, da ga nikada ne zaborave.

Strme obale i zla voda, ostale su nepremošćene i bivši Bajo, sada Mehmed-paša Sokolović, ih je doživljavao kao „dva kraja druma koji je tu prekinut“. Njegov žovotni san i ideja vodilja je bila da sagradi most i sastavi dva kraja druma. Svaki most za sebe, ima veliku ulogu u životu ljudi sa dve obale, ali ovaj most na reci Drini u Višegradu gradu, remek delo je za večita vremena.

„I danas je nevjerovatno i nepojmljivo kako je Mehmed-paša Sokolović u svom selu pre 450 godina, mogao graditi i crkvu i džamiju, biti i Srbin i musliman i pravoslavac i Turčin odjednom, pa imati za brata srpskog patrijarha Makarija Spokolovića i ujedno biti sultanov zet,k dizati ćupriju na Drini svom narodu i planirati Suecki kanal drugim narodima“ - priča u dahu Bojan Bajić, stanovnik Rudog.

Bajo nije plakao, bio je suvih očiju i hladne glave. Rasejano je deljao britvom ivicu sepeta i krupnim crnim očima gledao ključno mesto svog života gde Drina svojim tokom deli njegov život na dva dela: ono što je bio i ono što će biti. Sa 10 godina odlazi karavanom u Carigrad. „Zapamtio je kamenu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim žalosnim vrbama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine, promaje u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli svi da se prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane“ (Delić) . Mesto deljenja njegovog života ga je bolno razdiralo. Ni jedan lek mu ne bi pomogao, kao što bi mu razdiruću bol izlečio jedan velelepni kameni most.

„Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak, a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terease, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, malo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatrikvene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi jkao naslon, a i basamci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka: u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis – tarih – sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida, teče česma, tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspanjenom mangalom i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija“ – napisao je Aleksandar Jerkov u kritikama “Imanentna poetika Andrićevog romana”.

„Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto, kao „Na Drini ćuprija“ 

Mehmed-paša Sokolović je poginuo u naizgled bezazlenom incidentu, kada ga je 11. oktobra 1579. godine, izboo nožem mentalno poremećeni derviš, koji je pre incidenta tražio da ga primi. Nakon tri sata, Sokolović je umro. Oko ovog incidenta, postoje i dan danas brojne teorije, po kojima je to bila organizovana zavera, a ne suludi čin, ali nema pisanih izvora koji bi to tačno rasvetlili.

Godine 1984.  bila sam u Istanbulu. Divan evropski grad. Obišli smo ga uzduž i popreko. Prošli smo i pored kuće Mehmed-paše Sokolovića: izvaljeni prozori i vrata, bez unutrašnjih zidova, takoreći u sred Istambula. Iz unutrašnjosti trošnih zidova, izraslo veliko drvo. Zbog takvog prizora, ne može oteti utisku da je njegovo ubistvo ipak bilo organizovana zavera fundamentalista.