Nisam flipnula, majke mi! (pisma iz Estonije)

Kiša, dan devetnaesti. Beskrajni trenuci nesvanulih, mokrih i blatnjavih dana i neprivlačnih parkova i ulica kojima šljapkaju smrknuta lica i pokisli psi. I ja među njima. I ne pitajte ме zašto se nisam spremila za ove nepogode! Ma, svi smo dobro obuveni i odeveni a ipak nespremni. Od glave do pete tapacirani nepromočivim, neprobojnim materijalima za odoljevanje svim ratnim dejstvima. Ali ne i kiši. Hudinijevskim metodama pronalazi pukotine u hermetičkim modnim ansamblima i podmuklo natapa santimetar po santimetar. I prvo izaziva „slatki“ osećaj neprijatnosti, a zatim jezu i sitno podrhtavanje, a zatim volšebno stiže do kostiju i „slatku“ uvertiru pretvara u malaričnu groznicu koja sve „uživaoce“ ovakvih katarzičnih stanja uteruje u tople sobe. Jer, što je „očišćeno“, očišćeno je. Mislim, oprano hektolitrima nebeske tekućine. Ali i nanovo zaprljano i umazano i kao da nema kraja модерном proročanstvu, alijas vremenskoj prognozi. Nema ni svetlih tačaka u tabelama sa beskrajnim nizom nedelja označenim oblačićima sa po tri kapi kiše koji, valjda, treba da budu simpatično utešni i sedativni.

Kiša, dan dvadeset prvi. Sinfonija dosade sa najnepopularnijim hitovima. Scenario koji se ponavlja lagano otupljuje čula. Metamorfozira najslabije i pretvara ih u veštačke entitete bez emocija, uskoro i bez sledstvenih emocionalnih reakcija. 

Kiša, dan...ne znam koji. Kada je padanje, zalivanje, potapanje, kakogod, ušlo u trideset i treći dan, ja sam, poslednjim atomima dobrog ali mestimičnog i relativno pretežnog raspoloženja, sazvala zbor srpskih ljubitelja severnjačke prirode. I sve u nameri društveno-korisnog angažovanja njihovih a prvenstveno svojih, uveliko hirovitih do blago šizoidnih aktivnosti. Odziv je bio zadovoljavajući i taman kako treba. Glavna tema dnevnog reda - po hitnom principu i bez prethodnog nacrta, sakupljanje materijala za pravljenje Nojeve barke. Naravno, milenijalske, a kakva bi bila?! Ionako će njome upravljati „kapetani“ novog doba. Od životinja na spisku putnika su samo Zlata i jedan omanji džak mojih buva i mušica, malo li je?

I evo me na palubi virtuelnog broda. Zadovoljna i u suvoj odeći. Zahvaljujem se nebesima za specijalno priređeni ugođaj i za dobro raspoloženje, blatnjavo, musavo i nadasve štrokavo. Bez njihovih jeresi život bi bio potpuno dosadan, nezanimljiv, sunčan i veseo. Posebno se zahvaljujem za bogougodne SPA tretmane i usputno pokupljene frustracije koji su obeležili ovu jesen.

I dok se u stolovači peni šampanjac, iz nevidljivih zvučnika, ugrađenih u nevidljive zidove moje, takoreći, nevidljive barke, razležu se note:

„Evo banke, Cigane moj!“

I šta može kiša meni?

Autor Olgica Marinković