Pijaca (pisma iz Estonije)

Izreka da su pijace ogledala i duše gradova još jedna je u nizu onih koje na severu nisu našle opravdanost svog izvornog  značenja. Voće, povrće i „svašta nešto“ smešteni su u markete i na poneku tezgu zalutalu u neprometnoj ulici.

Balti Jaama turgu Talinu poslednji je svedok postojanja pijace. Jedinstvena, neobična, moderna. Zapravo, to i nije prava pijaca, ona sa pletenom kotaricom u ruci, dovikivanjem, prijatnim susretima, niti je tradicionalni lokalitet za koji se odvajkada vezuju naša doživljavanja. To je polupokriveni šoping-centar inovanitivne konstrukcije, arhitektonski poduhvat koji pruža potpuni konfor i udobnost svojim posetiocima. Krcat modnim buticima, prodavnicama obuće i odeće, knjižarama, štandovima ručnih radova i antikviteta, teretanama. Ima tu i bifea, butika pića i egzotične hrane i svakojakih poslastica. Pored više stotina različitih prodajnih i uslužnih mesta, najmanje se može naći „pijačne“ robe. S teškom mukom, povrće i voće osvojilo je samo desetinu tezgi i čini se da se grčevito muči da ih zadrži. Sterilne, mirišljave i nadasve čiste, tezge na kojima mrtvu prirodu obasjavaju veliki reflektori i svetleći lampioni, menjajući im izgled do neprepoznatljivosti. A tek kupci! Titraju njihove lelujave senke u šarenim kostimima, poskakuju u disko-ritmu dok pomirljivo prihvataju invaziju modernog nasilja.

Umetnički dizajnirane, još pažljivije uređene i dekorisane, tezge pobuđuju znatiželju, donekle. Odnekle je ukoliko vam se ukrste pogledi sa „piljaricama“ koje su na ozbljnom zadatku, te tako uparađene i namrgođene, ne nude svoju robu, već je čuvaju kao kerberi. Pogled se vraća na virtuelnu izložbu na kojoj se plodovi prirode raspoznaju uz mnogo mašte. Paradajza i paprike ima u svim duginim bojama. Grožđu su izmenjeni i boja i oblik, pa zajedno sa korpicama u kojima je izloženo, izgleda kao upravo završeno platno „nadrealnog postmodernizma“. Razne vrste bobičavog voća mogu se prepoznati samo po natpisima.

Istinski doživljeno iskustvo vezano je za krompir. Nehajno istovaren u skrajnute gajbice, valjda da ne naruši postignuto savršenstvo, umazan blatom i pun klica. Čudo sa koga se čovek plaši da skrene pogled jer se i krompir može pokondiriti, osloboditi izdajničkih brkova i pretvoriti se u još jedan plastični performans.

Da ne zaboravim i ne uvredim njegovo veličanstvo LUK! Rizikujući da bude izopšten, uporno i bezobrazno, omamljuje svojim šmekom susedne fensi gajbice.

„Posebne tezge uređene su i predviđene samo za plodove mora. Belasaju se krljušti, koža i oklopi svakojakih vodenih stvorenja. U ponudi su i razne vrste ribe. Male, srednje, velike, žive i polužive, u komadu i one druge, očišćene, začinjene i pripremljene za rernu, sortirane i ukusno aranžirane. Naoko, ništa im ne fali. I zaista, vizuelni doživljaj je potpun. Ali! Nedostaje štipanje u nosu. Nedostaje težak zadah iznutrica, mulja i vodenih dubina. Eh! Na ovakvoj pijaci nažalost, i riba ima izričit zadatak. Bez mirisa i bez ukusa, moliću!

Da li će trendseterski dvadeset prvi vek prošetati svim pijacama i nemilosrdno im iščupati dušu?“*

*LICE OD LEDA, Olgica Marinković