"Zlatni papagaj" (iz taksija)

Volim da prodjem ulicom Đure Jakšića. To je ona što sa početka Obilićevog venca izlazi na Knez Mihajlovu kod SANU. U toj ulici je, od jeseni 1979. do prve polovine '90.-ih, svoj život živeo prvi beogradski kafić, "Zlatni papagaj".

Bilo je to vreme radjanja novog talasa i prvog beogradskog šminkeraja. Beograd je vapio za nekim mestom kakva su već postojala u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Ljubljani... Tada se desio Papagaj i iako mali za sve one koji su bili željni nečeg novog i drugačijeg, postao je glavno mesto okupljanja. Stajalo se i pilo na ulici. Do šanka su mogli da se probiju jedino konobari, a šankeri su bez zastajkivanja radili više poslova u isto vreme, pravili tost, spremali espreso, cedili pomorandže.

Jedan momak je bio zadužen da skuplja inventar duž ulice, kojom su špartale starke i elegantne italijanske cipele, baletanke i visoke štikle. Doći pred "Papagaj", videti i biti vidjen, bila je stvar prestiža. Svako ko je držao do sebe, svoj večernji provod je počinjao u "Papagaju" ili pio prvu kafu u prisustvu poznatih gradskih faca. I tada, dok sam se kao klinac sa društvom šunjao oko " Papagaja", opčinjen tom atmosferom, ni slutio nisam da ću i sam postati deo te legendarne priče.

1988. sam počeo da radim u "Papagaju". Istina, delimično mu je izbledeo stari sjaj, kafići su tada već bili na svakom ćošku, ali "Papagaj" je još uvek bio ime. Zadržao je svoj šmek i stare goste - pilote i stjuardese iz JAT-a, novinare iz TANJUG a, profesore sa filozofskog i filološkog, vlasnike okolnih radnji, sitne prevarante i ozbiljne krimose, grebatore i galantne šmekere, šanere... Ali, duša Papagaja je bio gazda Đura, drugi po redu vlasnik, legenda beogradska...

Međutim, polako i podmuklo su dolazila neka nova vremena i donosila sa sobom tamne oblake. U Papagaju su se sve manje čule one beogradske 'žvake', a sve više se pričalo o pilitici. Tako je Papagaj zapevao svoju 'labudovu' pesmu, a sa njim jedan grad, jedno vreme i jedna mladost.

"Zlatnog papagaja" odavno više nema. Ni mene dosta nema. Ali, volim, baš volim da pođem tom ulicom. Onako u prolazu, odnekud mi zamiriše onaj Jokin kapućino i zazvoni neka stara kancona.