Starac u vozu (1. deo)

Sedeo sam u kupeu putničkog voza, dok mi je pogled lutao kroz okno prozora. Ugasio sam cigaretu u čijoj aromi sam uživao sve do malopre i vratio se na razgledanje prirode. Posmatrao sam zelene travnjake, drveće i ptice ovog toplog septembarskog dana. Sedeo sam sam, što mi je i prijalo. Nisam voleo gužvu. Uživao sam u ovom divnom pogledu i razmišljao o nekim stvarima. Od svih misli samo mi se jedna naročito izdvajala, a to je da li imam ikakav izbor u svom životu? Ako imam, zar onda ne bi trebalo da imam pare za auto kojim ću putovati k’o čovek a ne ovako? Uostalom, ako imam imalo izbora, zašto je onda kondukter morao da uđe baš u moj kupe i da mi naplati kartu? Koliko god sam želeo da se to ne desi, on je ušao i naplatio mi je. Gde je tu bio moj izbor? Takve stvari su me baš bunile. Tražio sam odgovor dok mi je pogled lutao nestajući u onoj prelepoj prirodi koja se videla spolja. Dok sam razmišljao, vrata kupea se otvoriše i prosedi starac u sivom odelu uđe unutra i sede naspram mene. Nije pitao ni da li je slobodno već je tek tako seo. Mogao je bar da pita, gde je i tu bio moj izbor? Zar svako može da uđe tek tako? Starac je imao veoma veselo i prijatno lice, a gusta seda brada davala mu je umiljati lik. Neprestano se smešio, što me je nekako nerviralo. Šta on ima tu meni da se smeši? Uostalom, što je baš morao da uđe u moj kupe, od celog voza?

- Zar ti toliko smetam? – reče starac blagim tonom, na šta me trže iz misli.

- Ne, naravno da ne. Otkud vam to? – slagah.

- Znači ne smeta ti to što sam ušao baš u ovaj kupe i prekinuo te u razmišljanju? – dodade starac ne skidajući osmeh sa lica, na moju veliku žalost. Samo, kako je znao sve to, ma mora da je slučajnost, pomislih.

- Ne, naravno da ne smeta. Slobodno ostanite tu gde ste – slagah ponovo.

- Znaš, video sam da si nešto tužan, pa rekoh da uđem i da te malo oraspoložim. Nadam se da nemaš ništa protiv?

- Nisam bio tužan, ne znam uopšte odakle vam to? – rekoh već blago iznerviran. Šta ima njega da zanima šta radim i kako se osećam?

- Pa zanima me i brine me.

- Šta vas zanima i brine? – odgovorih zbunjeno dok sam piljio u njegovo lice.

- Pa to kako se osećaš i šta radiš.

- A zašto bi to vas interesovalo, moliću lepo? Uostalom gledajte malo svoja posla. –  odbrusih, dok mi je kroz glavu prolazila samo jedna misao, kako je znao sve to? Ma, mora da je slučajnost.

- Nije slučajnost. Uveravam te da nije – reče starac prekrstivši ruke, na šta se sledih. Ovo već ne može biti slučajnost. Opet je odgovorio na moju misao.

- Zašto se sad čudiš? Prvo se tu žališ da nemaš izbor, a sada kad hoću da ti objasnim celu tu stvar onda si preneražen.

- Vi niste normalni. Šta vi mislite ko sam ja? – odgovorih ljutito i uplašeno.

- Pravo pitanje je, šta ti misliš ko sam ja?

- Ludak, eto ko.

- Hajde de, Petre, reci slobodno.

- Kako znate da se zovem Petar? – rekoh, dok su mi ruke podrhtavale.

- Ja znam sve o tebi – ovo je nemoguće, pomislih. „Veruj“, začuh glas u sebi na šta se trgoh.

- Slušaj glas Petre, veruj – dodade starac, i ja se brže bolje pridigoh sa mesta. „Ja sam Petre. Veruj.“ Začuh ponovo glas, na šta protrljah lice. Starac se još smešio.

- Znam da znaš ko sam. Veruj u mene. Ne postoji osoba koja ti je bliža od mene. Ja sam sve što želiš i sve što ti treba. Ti i ja se poznajemo toliko dobro da ne možeš ni da zamisliš. Ja sam sve ono za čim si celog života tragao. Veruj – dodade starac umiljatim tonom.

Đorđe Grmuša