Kultura i umetnost

" Ups! Pogreših...", prvo glasno, pa tiše progovori.

" Nadam se da nije tako strašno!", reče drugi.

"Tako je - kako je! Ne mogu sada ništa da promenim. Na kraju, prihvatiće to kao sudbinu!"

"Da, baš! Ali, da li Ti možeš, uopšte, da pogrešiš?"

"Ne znam, nema ko to da mi kaže!", obojica prasnuše u smeh.

"Kažem ti, zbog vere u mene, neće posumnjati u neminovnost datih okolnosti!"

Teški dani, puni vlage, noći bez sna, daška vetra, uz…bivali su nepodnošljivi. Najviše što je želeo iz noći u noć, bilo je da izađe iz odeće sopstvene kože, da oslobodi krila, da leti, da nestane. Ali, olovo je pritiskalo sve jače, zajedno sa paklenim temperaturama umrtvljavalo je mrtvo telo do tačke da se samo bes i nemoć mogu slivati.

"Danas ću da skinem odelo od sumnje, a cipele od straha i tešku kapu od sivog jutra baciću u đubre, zajedno sa gomilom ružnih uspomena.", pevala je, a grančica ispod nje podrhtavala je od napora da izdrži teret tolike nenadane radosti.
"Danas ću da poletim iznad oblaka i pogledam u sunce! Čujte ptice, slušaj šumo i isprati me! Idem da se ne vratim, da vas tako tužne i pokisle više ne gledam!", rastresla je hrabro gomilu sjajnog perija, pa se još jače ustremila na uspavane i promrzle.

Koautorska priča Irene Đorđević i Mirka Jekića

Deda Đura je u svojim šetnjama često znao da zastane i da popriča sa nekim ljudima koji su skupljali otpad kod kontejnera. Mnoge od njih je već poznavao duže vreme i oni su njega poštovali zbog tog odnosa prema njima. Znao je često i da sedne sa njima na neku klupu, a i da ispred obližnje radnje da popiju piće. Bilo ih je sa svih strana, iz Banata, severa Vojvodine…dolazili su i iz južne Srbije. Većina njih su bili Romi, ali deda Đuri nije smetalo da stvara uvek i neka nova poznanstva.

Ulica je pusta i tužna. Zaplače ponekad tako sama želeći da oseti bar jedan korak čoveka, decu u trku ili škripu guma. Da joj neko pregazi asfalt.

Puna je rupa i u sebi i u svojim sećanjima. Trudila se da ih sačuva, ali što vreme više prolazi dolazi zaborav. Gde su ljudi, zapita se...

Oči njene prepune tuge, dok ozbiljno sedi i gleda u konobara koji  vešto prolazi između stolova, sa malom zadrškom kraj njenog. Ne pita je ništa, jer se ona samo brzo osmehne i nastavi da gleda nekud, odsutno mešajući kašičicom šlag u kafi, koji se rastapa i pretvara  u nestalnu penu, koja nestaje kao da je nije ni bilo. Potom pije kafu, ispija je do dna, i nastavlja da sedi. Posle izvesnog vremena trgne se i polako ustaje, ostavlja na stolu dvesta dinara, i polako izlazi, dodirujući rukama druge stolove i stolice.

Došla je ni od kuda. Uhvatila me za ruku, malo je povukla ka sebi, ne bih li obratila pažnju na nju i dok me je posmatrala zelenkasto-braon očima, ne znam zašto, rekoh:

"Ne brini i smrt je život!"

"Da, ja to znam! Umrla mi je lutka jedne zimske večeri. Bila sam tužna, plakala sam tražeći utehu u zagrljaju moje prijateljice Trešnje. Ona mi je sve objasnila. Sada i uvek i zauvek znam da je ljubav uteha."

Svake zore budio se u približno tačno vreme. Nikada posle šest sati, samo pre. I svakoga dana jedan isti ritual, upotpunjavao je u praznini koja je čvrste bedeme podigla oko njega i ostalih.On je video da zid raste iz dana u dan, na zid su postavljani okovi, rešetke, bodljikava žica i na kraju to nije bilo omeđeno mesto.

Autobus privatnog autoprevoznika je stajao pored svake bele kuće od kako su prešli granicu na Kelebiji i svaka ga je koščica bolela kad je u sumrak izašao na stanici i uzeo mali kofer. Osvrnuo se oko sebe, srećan što ne vidi nikog poznatog. Nije mu bilo do priče. Kuma je jedina znala kada stiže, ali je očigledno zadržala tu informaciju za sebe i bi mu drago što će moći sam da ode do bolnice i vidi Svetlanu. Poslednje što mu je sin rekao bilo je da je došla svesti posle operacije i da ne može da govori, ali da ga čuje i razume.