Kultura i umetnost

Prodavačica je slagala flaše žestokog pića na policu, kako joj je gazda Pera naložio, baš u visini očiju. Ali ona, Smiljka, smatrala je da nema potrebe za tim, jer kad god bi neko, ko je imao orjentaciju ka piću, ušao u tu malu prodavnicu, u kojoj je bilo svega i svačega, odmah bi nepogrešivo zatražio svoje piće i ne gledajući da li ima. Smiljka obrisa ruke o kecelju i okrenu se ka kasi. Tad ugleda Miru, suvonjavu ženu, upalih očiju i crvenih obraza od pića, kako ulazi u prodavnicu.

Osjetila je da je klupa vlažna tek kada joj se mahovina počela penjati uz struk.

Prva scena. Polako je silazila do reke gledajući levo-desno, skoro da nije disala zbog straha. Osećala je da nije sama iako se čulo žuborenje potoka i poneki huk sove. Bila je užasno žedna.  Satima je trčala kroz šumu ne bi li se spasla. Njeno selo je bilo uništeno, većina stanovnika pobijeno i jedino što je sada mogla da spase bio je njen goli život.

Elena je izlazila lagano iz crkve, služba se već završila, ali je ostala, celivajući ikonu po ikonu, zahvaljujući Bogu za mir koji ju je ispunjavao. U mislima su joj se nizale slike liturgije, starog sveštenika koji je sa pobožnom dostojanstvenošću služio, nizale su se slike ikona, osećala je miris tamjana. Naprosto, nikada se tako prijatno nije osećala kao ovoga jutra, kao da se nalazi pred vratima raja. Sav um joj je bio usredsređen na radost…

Posle proslave u Katićima, Petar, Biljana i Dragan su se vratili kući. Kada su izlazili iz kola, iz kućeje izašla Petrova majka.

-Gde ste vi skitare? Mi sinoć došli, gazda nema…oni se provode.

-Nismo se samo provodili. Bilo je tu i dosta ozbiljnih stvari.- odgovori joj Petar dok su se pozdravljali.

-Šta se desilo? Čuli smo nešto malo od Slavka.- upita Mihajlo, koji im se pridružio.

Ni kao klinka nisam maštala o princu na belom konju, beloj venčanici, beloj posteljini na bračnom krevetu koja bi iz ljubavi pocrvenela da bi je dokazala. Ne, taj trip nije bio moj. A kamoli kad sam odrasla dovoljno da ne znam šta hoću nego šta neću. Neću da se vežem. Ova kiša mi briše tragove Ivanovih lanaca. I grad će da potopi, ali bez „tih“ okova se neću udaviti. Nebo cmizdri nad zemaljskim zlom. Nisam bila mokra do gole kože, nego do kostiju, koje bih sebi oglodala da sam mogla.

Pogledaj u sebe, ti što se spandjavaš sa djavolima, dok pleteš uspavanku noći,  dogovori se za dogledno vreme da vam se pogledi sretnu pod jorganom strasti. Ti nikad nećeš znati za jutra u kojima ona grize svoje usne, do krvi, izranjavane kao da su je kljuckale ptice, a mačke mjaukale po čitavu noć pod prozorom, ne dajući joj san na oči.

“Vidi!”reče Stana zamišljeno, sa cigarom u uglu usana,”Ti si dete sreće, čeka te uspeh…”

“A, joj! Nadam se da će jednom tako biti, tetka Stano! Sve neko crnilo oko mene, tuga, bolest… Imam trideset godina, bolesne roditelje, nemam dečka! I kako da ga imam? Ne izlazim, niko mi ne dolazi, uh, živote! Jedva sastavljam kraj sa krajem!”u dahu izgovori devojka koja je sedela preko puta.

Komadi stakla premazanog sivim naslagma starih kiša propuštali  su jedva toliko svetla da se na nameštaju u stanu ne primete zubi starosti, a da paučina po ćoškovima leluja kao senka iskrzanih lampi. Svetlo je skrivalo mnogo više nego što je otkrivalo, ali nije moglo pokriti mirise ustajalog duvanskog dima i neoprane garderobe.

„Viktor! Da to je moje ime, koje znači pobedu, a kako otužno ironično, ne znam za pobede, kao ruganje, užas.“

Šaputao je Viktor, brišući nataloženu prljavštinu sećanja. I ovoga dana, oblici praznine su ga posećivali, samo su se oblici menjali, kao što se smenjuju i oblaci, na vedrom, tmurnom, sunčanom ili po tami mesečine, nebu. Smenjivali su se, pretili, rugali, nanosili bol, ali svi oblici rađali su se iz jednog jedinog oblika, nepodnošljive praznine.