Kultura i umetnost

Sinoć sam kosu oprala , pažljivo je isfenirala, ispeglala. Probudila se jutros sva u kovrdžama. To je znak da su se smjenile. Ona druga se vratila.

Vratila se i već prvim pogledom u ogledalo, desnim okom me prekorava za izbore napravljene tokom zime.

"Mogla si biti malo pažljivija",  potom okreće tijelo, lijevo i desno naspram ogledala, da vidi kolika je šteta učinjena i koliko će truda morati da uloži da bi se ljeta vratila u formu.

U zagušljivom i prljavom kupeu bio je samo jedan muškarac srednjih godina. Izborano čelo je odavalo zabrinutost, ali ukočeni pogled zagledan u daljine govorio je o smirenoj duši uprkos bogatom iskustvu. Već dvadesetpet godina bio je plaćeni ubica. Nikako nije mogao da se seti kako je i zašto počeo to da radi? Kako se desilo to da ubije svoje srce i zameni ga nekim neljudskim? Nije imao nikakvih osećanja, nije se nasmejao poslednje tri godine, a nije ni zaplakao ili se sažalio nad žrtvom, nikada. Bio je to posao kao i svaki drugi.

Svakoga jutra, tačno u četiri sata, budio bi se Damjan. Uvek bi budan, zatvorenih očiju, pustio da protekne još nekoliko minuta, kao da bi mu to vreme zaokružilo odmor i san. Sledila bi rutina. Dok se kafa kuvala, on bi se tuširao, spirajući budući umor, vraćajući svežinu za još jedan novi dan. Stojeći, ispio bi kafu, uz obaveznu cigaretu, šetkajući se po kuhinji, i zatim bi krenuo na svoju svakodnevnu stazu.

Naš otac je bio rabadžija, bistrog pogleda, sa lulom u ustima i kosom vezanom u rep. Naivan i dužan na obe strane reke, jer je verovao uparađenim rečenicama i jalovim veresijama gospode iz grada. Živeli smo skromno u maloj kući na kraju sela okrečenoj u belo, odmah do potoka ispod visokih planina. Nad našom baštom iza hrastove šume sunce je upola sjalo dok nam je njiva bila od sive i posne zemlje, tvrda kao tenkovska okretnica. Mati Jovana je bila prava lepotica.

Zatvorio je kofer, s mukom. Uvek je tako kad se pakuju sećanja. Njena snežnobela majica, prazna flaša dobrog italijanskog vina koje su pili pred rastanak i knjiga o Vikinzima koju nikad nije pročitao, bili su onaj neuobičajeni deo njegovog redovnog prtljaga, koji kofer nije prepoznavao. Zato je pružao otpor i bunio se. Ni kofer nije želeo da je se seća. Ali, bilo je neizbežno. Nije želeo da ostavlja tragove za sobom, ali nije dolazilo u obzir da bilo šta od toga ostavi. Hotelska soba je bila hladna i bela, neprijatno bela, bez njene crvene kose.

-Dobro veče! Vi ste Aleksandar?-upitala je zanosna plavuša, kada je Aleksandar otvorio vrata svog hotelskog apartmana.

-Da, izvoli, uđi!

-Ja sam Ana! Znate za uslove našeg aranžmana, za posebne želje se dodatno naplaćuje.- reče ona, sedajući na veliki komforan krevet,izuvajući svoje cipele sa visokim štiklama i otkopčavajući tanku bluzu.

Savest je nije opterećivala, ni sreća, ni nesreća, ni duhovna, ni telesna zadovoljstva.

Monah

Magloviti dani su tako setni i tužni, nekako lični. Doživljavam ih kao emociju, a ne kao vreme. Tih dana osećam sve snažnije, i svetlost u vozu je mutnija, ali bistra u toj nejasnoći. Blaga jeza je prisutna i vazduh neprijatno mazi putnike. Lično, uživam u somotu kojim je sedište presvučeno. Koliko li ih je samo prošlo ovuda, sedelo, smrzavalo se na ovom sedištu, donosilo bitne odluke, bilo glasno i veselo, bilo setno... Možda nijedno? Puštam da me emocija nosi i zamišljam klasje koje sada gledam kako se pomera pri dodiru vetra.

Sedela je okrenuta ka procvetaloj magnoliji. Bilo je jutro i volela je da provede neko vreme u dvorištu, odmah posle doručka. Čulo se ulično zahuhtavanje saobraćaja koje još nije nadjačalo ptičje čavrljanje. Sećala se svog rodnog sela, burnih, ratnih godina i volela je posebno da se priseti  one, jedine, prave ljubavi, ali i to je iz dana u dan sve više bledelo i zbog toga je bila užasno tužna. Šteta što se smrt ne može naručiti!