Kradljivci vremena

Nedavno aplaudiranje u Skupštini me uopšte nije iznenadilo, iako se snimak te veličanstvenosti internetom proširio pre nego što je gromoglasni aplauz Velikom Vođi utihnuo u sali. Iako neki od nas nisu mogli da veruju u ono što su videli, odnosno čuli, matematika je ipak vrlo jasna -  većina jače aplaudira nego manjina. A kako je ova manjina  postala većina pitanje je koje smo često postavljali jedni drugima posle izbora, međusobno se optužujući.

Bili smo svedoci da se naprednjački poslanici ne štede, jer ako se čak ni oni stariji među njima nisu pre nekoliko godina bojali hladnog betona (doduše koristeći stiropor kao izolator), modri i utrnuli dlanovi tek nisu razlog za zabrinutost. Zato me ovaj aplauz nije iznenadio. Stajanje na kiši je ništa u odnosu na spasavanje iz snega, koje je opet ništa u odnosu na poplave i da ne dužim – nema više iznenađenja, a matematika je egzaktna nauka. Zato i postoji samo jedan kojem se aplaudira i skandira. Nemoguće je da postoji više takvih, istih ili sličnih... Postoje kopije koje podražavaju jedinog, ali su daleko od originala. On je nezamenljiv u svojoj jedinstvenosti. Zato sam ja samo pogledao početak tog istorijskog aplauza i tih par trenutaka me je nateralo da mislim o godinama. O ukradenim godinama i vremenu koje nam je oduzeto. Jer, male stvari koje smo devedesetih uspeli da uradimo za sebe i svoje najbliže su bile samo usamljeni bljeskovi života u mraku koji je vladao. I taman smo pomislili da ima nade, da tako umorni i izmrcvareni ipak imamo dovoljno snage da krenemo dalje trudeći se da živimo lepše i bolje kada su nas neki ljudi i njihovi postupci, fraze i gestikulacija ponovo vratili tamo gde smo i bili. U vreme u kojem je život bio samo preživljavanje, a razmišljanje uglavnom suprotstavljanje jednoumlju. Jednom sam pokušao da napravim paralelu između ukradenog vremena koje smo preživeli devedesetih i ovog sada. I prestao sam negde na pola, jer sam uvideo da jedna kolona previše liči na drugu. Jedini izuzetak je što danas ne gledamo izveštaje o poginulima. I to je bila prva stvar na mojoj listi i sasvim sigurno da i jeste najvrednija, jer život zaista nema cenu.

Vreme koje sve pred sobom mrvi i predaje zaboravu i briše skoro svaki trag nekako danas, kao i onda, dobija na svojoj surovosti i divljoj snazi. Jer, ovo je vreme koje nam kradu od naših života, okupirajući današnjicu nerealnim nadama o boljoj budućnosti. A kada se ostvari „punoća vremena“  da konačno udahnemo vazduh koji ne smrdi na laž, malograđanštinu i neispunjena obećanja, u Nemanjinoj pomere rok za godinu, dve. Štap na kojem je šargarepa naših života postaje sve duži i duži a mi sve umorniji. I kao da ne primećujemo da nam u stvari nisu najbitnije umanjene plate, niti bilo šta od onoga što moramo da istrpimo i mi i naša deca zarad te bolje, perspektivnije budućnosti u koju zakoračujemo sa svakim odlaskom Premijera u Brisel. Ono što je bitno je naš život u prezentu vremena koje nam kradu svojim pričama o futuru. I niko od nas nije nestrpljiv, jer nismo deca (mnogima su ukrali i detinjstvo) koja hoće sve sada i odmah, ali kao da smo hipnotisani i ne primećujemo da nam životi prolaze pored nas samih. I postoji objašnjenje za to. Ukrali su nam vreme svakodnevnih stvari, malih radosti i one opuštenosti lenjog nedeljnog dana. Zato me aplaudiranje nije iznenadilo, kao što neće ni jedna stvar u budućnosti koju pompezno najavljuju.

Nemam ja ništa protiv onih koji aplaudiraju, ne bride meni dlanovi. Ali, imam protiv onoga čemu aplaudiraju, jer ja vidim da je car go.

Nebojša Stefanović