Uličarenje

Ajnštajnova teorija relativiteta objedinila je mnoge umne izjave svih vremena u sebi, od toga da je lepota u oku posmatrača, do one savremene, da koliko je minut dug, zavisi sa koje strane vrata WC se nalazimo. I tako do danas  ostade tvrdnja da je sve relativno a samo istina jedna.

 No, vreme je pokazalo da se i sama istina može relativizovati, zato, Justicijo, skini slobodno povez sa očiju! Krajnje je vreme da baciš pogled na Srbiju i peticiju koja kruži internetom, tražeći da se potpisivanjem iste, odobri slobodna prodaja ručnih radova na ulicama širom naše lepe zemlje.

Da, lepa nam je zemlja, kažu stranci fotošopirajući slike napravljene ovde i prateći šta se dešava u nebeskim visinama. Objektiv ne prati ništa što je dole, sem punog tanjira, kome, ruku na srce, nema mane. Doteran je za slikanje i nema potrebe da se to naknadno radi, a urasli putevi, kese pored njih, smeće u rekama i gomila ljudi po ulicama koja, manje ili više, bezuspešno pokušava da proda nesto, organizujuci se sama, kako zna i ume, ne saradjuju sa kamerama, objektiv ih ne voli.

Sa koje god strane vrata se nalazila, minut je dug. Bilo da sam kupac ili prodavac, prolaznik ili posmatrač.  Kroz moj objektiv prolaze obični ljudi i običan, svakodnevni život, jer  nisam stranac nego neko ko voli ovu zemlju i želi da život u njoj učini smislenijim.

Negujem našu posebnost, ali to ne znači da je ostatak sveta loš. Tolike zakone je naša vlast prepisala, time pokvarila ono što smo imali,  pa zašto onda ne bismo prepisali i dobre modele, našta god se odnosili, a to podrazumeva i uličnu prodaju.

Svaki grad u svetu, pruža mogućnost ulične prodaje ručno rađenih predmeta, suvenira, nakita, predstavljajući nam svoju kulturu, tradiciju i specificnosti, što njihovim prodavcima ne samo da obezbeđuje prihod, nego i mogućnost da u svet pošalju sliku svoje zemlje, komuniciraju sa stranim posetiocima, razmene iskustva, i to se radi konstantno, cele godine.

Kod nas je situacija drugačija. Ulična prodaja se odvija divlje, neorganizovano, čak i kad tako ne izgleda, jer se uvek pojavi neko ko misli da je mnogo pametan i da ima pravo da improvizovanu tezgu postavi gde hoće.

Ponude robe je šarolika a opet, jednolična. Svako radi ono što misli da ume, dajući sve od sebe. U tom smislu, trebalo bi edukovati ljude i pomoći im da shvate šta dobro rade, gde greše,  šta bi mogli da poboljšaju bilo u ponudi, bilo u njenom prezentovanju.

Protiv sam toga da ulice budu zakrčene tezgama, centar naročito. Treba ostaviti mesta da ljudi normalno cirkulišu, jer ne želi svako da se provlači između tezgi, a ni da ih zaobilazi u širokom luku, kao što ni prodavci ne žele da ih dokoni šetači teraju da sve izvade, pokažu, budu ljubazni, stpljivi, da bi ovi tek na kraju rekli  da samo razgledaju, (u čemu prednjače opštinarke, kao i u kukanju na posao koji rade). Isti ljudi po nekoliko puta dnevno su u stanju to da rade. Danima.

Onome ko je u svoj rad uložio sebe, emocije, poslednje pare, nadajući se da će nešto zaraditi, nisu potrebne prazne reči, nego kupci ili ljudi koji će bar poštovati uloženo, a ne prevrtati jednom rukom po tezgi a u drugoj držati burek i jesti ga sve vreme! Niko ne razmišlja o tome da preko puta njega stoji intelektualac koji nema posla u struci i da je na ulici silom prilika. Sve i da nije tako, omalovažavanje, što se svakodnevno dešava ovim ljudima, stvara dodatni pritisak i frustracije. To što sebe nazivaju “uličarima”, to je ironičan odgovor na ličnu I opštu situaciju.

Zato je najbolje da svaki grad ima ulicu u kojoj će se odvijati ovakva prodaja, što bi bilo dobro za sve, jer  jer tu bi ljudi dolazili ciljano, sa namerom da nešto zaista  kupe, a ako samo žele da pogledaju, znači da ih to zanima. Tako bi se stvari iskristale i imali bismo realne pokazatelje na osnovu kojih se može dalje planirati.

Turiste  koji dolaze u grad trebalo bi uputiti na ovakvo mesto a u međuvremenu ga unapređivati, kao i sve ostalo. Time bi se dao pečat nekom mestu i stvorila specifična atmosfera koja bi doprinela opštem utisku gostiju a i meštana, razume se.