Plaćaj račune ili umri!

Moderan srpski čovek, takozvani srbosapiens, zapravo je direktan naslednik čovekolikog primata nastalog posle bratoubilačkog rijalitija pod šifrom NOB. To biće, iskovano srbom, čekićem i drugim metodama koje od običnog golja i zazjavala prave uvaženog aparatčika internacionalne provenijencije, uživalo je u blagodetima samoupravnog socijalizma kao bubreg (doduše beli) u loju. Ali, kako sve što je lepo ima kratak rok, tako je i ova epoha u emancipaciji starih Slovena, a i onih mlađih, okončana na brutalan način, sa dosta krvi i svega što uz to ide. I koliko god se nekima činilo da je raspad Juge samo jedan stepenik na putu satiranja Srba i srpstva, pokazalo se da to i nije baš tako. Srbosapiens je konačno postao svoj na svome upućen na svoje umne i druge resurse, svoje kadrove, svoju tradiciju i, što je najbitnije, svoju budućnost.

E, taj moderni srbosapiens, ili bar neki njegovi saplemenici, ima mnogo razloga da se danas oseća vrlo razočarano, deprimirano, depresivno i, prosto rečeno, sjebano. Sudeći po mnogim pokazateljima reklo bi se da se ova vrsta ljudskog roda zatekla u dimenziji vremena i prostora koja je do maksimuma svoje surovosti uperena protiv njih. Ili, bolje rečeno, da se jednostavno nije snašla u idiličnom svetu kojim je ok(r)užena.  Nije to ništa čudno. Tokom svoje burne istorije, još od Nemanjića, ovaj narod je prolazio kroz različite faze postojanja, a gotovo sve su se svodile na nemanje, odricanje, pristajanje, nametanje i negiranje činjenice da čak i postoji kao takav.Putujući tako kroz vekove i događaje, sa tim bremenom svojevrsnog prokletstva ili iskušenja (kako bi to neki definisali) ovi apostoli nebeskih visina neprilagođeni ovozemaljskim gadostima, uspeli su da stignu do samog kraja, do praha iz kojeg su nastali, do grumena ilovače koja bitiše i kojoj će se ponovo vratiti.

Čitav proces započeo je onog trenutka kada je taj u suštini ratnički i produhovljeni narod, napustio svoju mitologiju, svoje bogove pod čijim je svevidećim okom i bio to što jeste i prihvatio novu religiju, novog boga i njegove zakone, odnosno obmanu onih koji su smislili način za vladanje svetom i ljudima. Suština tog učenja, kako s pokazalo, u kratkim crtama, svodi se na to da od ljudi oduzme sve atribute mislećih individua i svede ih na samopreziruće grešnike koji okajavaju svoje prisustvo u ovom i ovakvom svetu čije su sve blagodeti date nekima drugima. Sve što se potom dešavalo samo je logična posledica, odnosno nastavak iskušenja i patnje koja se životom zvala. I tako je, gubeći bitku za bitkom, delove teritorije, tradiciju, kulturu, karakterne crte, materijalne vrednosti i sve što ga je činilo onim što jeste taj narod stigao do sopstvenog kraja, do potpunog ništavlila i negacije samog sebe kao entiteta.

Bio je to trenutak kada je na površinu isplivalo sve ono što je najgore, nakazno, primitivno, nekultivisano i po svim ranijim kriterijumima pogubno, da stavi pečat, da ukuca ekser u mrtvački sanduk nacije, da zatre sve što  misli i odiše čestitošću i duhovnom lepotom. Ništavilo je postalo princip, trend, vladajuća ideologija, mirenje sa sudbinom, pokoravanje, pristajanje, nezainteresovanost da se podigne guzica zarad spasa sopstvene glave i produžetka vrste. Sve se svelo na održanje kakvog-takvog života koji je davno prestao to da bude čak i u najosnovnijim naznakama i postao samo egzistencija obezljuđenih bogalja mazohistički upućenih na sopstveno trajanje. U takvom paradoksu svaki dan je svojevrsno slavlje budući da je svaki sledeći gori, teži i nepredvidljiviji, a ta nepredvidljivost ludila u kojem jesmo postala je svojevrsni fluid koji nas održava u životu.

Međutim, moderni srbosapiens ima razloga i za bezbrigu koja je postala njegov psihološki zaštitni znak, kalauz kojim on otvara sva vrata svog hoda ka večnosti. Čemu sekiracija ako je već sve tako kako jeste, a samim tim što već jeste znači da je tako i moralo da bude. Uostalom, zar nama nije oduvek sve dolazilo od nekih drugih u meri u kojoj smo mi to mogli da podnesemo, a da nas ipak ne zatru? Ne postoji trenutak u istoriji u kojem je ovaj narod uradio nešto sam i za svoje dobro. Naprotiv, reklo bi se da je samo „išao na ruku“ onima koji su ga vodili činjenjem ili nečinjenjem dozvoljavajući da ga dovedu baš tu gde su ga i doveli. A to gde jesmo, ako uopšte jesmo, nije ni malo sjajno. I bez navođenja elemenata naše svekolike propasti (nezaposlenost, beznađe, primitivizam, nemoral, korupcija...) bez uvođenja u priču teorija zavere ili istorijskih činjenica, dovoljno je samo reći da o sudbini srbosapiensa danas odlučuje MMF, šta god to značilo. Jedno je samo jasno da to značenje nema nikakve veze ni sa čim što je u vezi sa suštinom opstanka ovog naroda. Naprotiv! A nije potrebno biti veliki teoretičar, filozof ili slobodni mislilac da bi se zaključilo kako u humanom društvu čovek ima pravo, čak obavezu, da bude živ i da radi kako bi to stanje održao. Stoji to i u Deklaraciji o ljudskim pravima. Ali, mi baš to pravo nemamo, a čitava tehnologija bitisanja svodi se na : plaćaj račune ili umri! A, kao što rekoh, sve je to proisteklo iz religije koja nas je naučila da budemo to što jesmo, da uzvraćamo hlebom na kamenice, da okrećemo i drugi obraz kad nas šamaraju, a kad zatreba i dupe. Srećom da iz takve radnje još nikome nije uspelo da produži vrstu, ili možda jeste, a da mi to i ne znamo.

Ivan Rajović