Kosovske trube na paradi ponosa

Ocenom Vrhovnog komandanta:
 - Vrlo dobro!...

... i odzivom iz 4000 postrojenih grla: 
„Služimo Srbiji!“ - okončan je jučerašnji vojni performans u Nišu. Čekaj, „Srbiji“? Zar ne beše „narodu“? Ili je padom petokrake sa šlema takođe otpala i folirancija da je vojska u službi naroda, a ne vladara?

Dakle, posle sramotnog prvog „padeža“ helikoptera od pre neku godinu, posle drugog padeža „od koga ili čega“ se brani Srbija, dođosmo i do trećeg - kome ili čemu je bila namenjena veličanstvena parada održana u Nišu?

Pitanje je, naravno, retoričko! Kao i svaki TV dnevnik, Jutarnji program, Specijalna emisija, konferencija za štampu...u zemlji Srbiji sve što uđe na objektiv kamere, a završi na ekranu televizora ima samo jednu svrhu – promociju vladarske bezgrešnosti i svemoći!

Ili možda nije?

Opšte je poznato da vojska ima dve funkcije: da odvrati potencijalnog agresora od napada na sopstvenu teritoriju, i da, ko što veli Fon Klauzevic, „bude alternativno sredstvo za vođenje politike“.  A, kako je naša mudra politika na Kosovu naprasno „godinama daleko od rešenja“, nije li drndanje gusenica po niškom asfaltu samo priprema za jedan mali „blic-krig“? Tenkovska brigada upada na sever Kosova, zauzima strateške tačke, i uz podršku taze ofarbanih MIGova i ponekim transporterom, odrađuje pripajanje etnički srpskih krajeva majčici Srbiji...

Bajkoviti scenario u kome čelični „Lazar“ uzvraća udarac i, hirurški precizno, poput pekarske alatke iz burekdžinica, odseca od „srca Srbije“ pravoslavnu pretkomoru… hm…? Pa, teško! „Oni su ga uzeli i živeli srećno“ je, najpre, teško ostvarivo sa vojne tačke gledišta. U veku satelita i dronova, „šunjanje“ tenkova do Jarinja je praktično neizvodljivo. Činjenica da sa druge strane administrativne linije  postoji nešto što se zove „Kejfor“, takođe se ne može zanemariti. Čak i da slabašne belosvetske snage, iz nekih razloga, „zažmure“ na ofanzivnu akciju, čak i da „bond – stilisti“ ostanu na svojim manekenskim položajima, rukavica u lice svetske javnosti ne bi ostala neuzvraćena. Krila „milosrdnog anđela“ su konzervirana u avio-hangarima, repriza  99. vazduhoplovne godine malo verovatna, ali kratkotrajno šenlučenje i isprobavanje nove generacije protivoklopne municije prilično izvesno. Sirijski scenario u kome bi i Rusija testirala kvalitet svoje opreme na balkanskom poligonu, takođe nije verovatan, ali donekle moguć! Uz, naravno,  svima već poznate posledice...

Šansa da paradni bude pretvoren marševski korak ka nekom (po nas povoljnom!) rešenju bila bi  ostvariva jedino uz prećutnu saglasnost Vašingtona. Tači i Haradinaj su se mnogo uskurčili, mala vaspitna lekcija bi ih dovela u red, a trajno(?) uspostavljanje mira između poslušnih i zahvalnih naroda na Balkanu vrlo primamljiva opcija. Naravno, da je Slobina politika pre tri decenije bila malo više titoistička a malo manje Miro-ljubiva, cela priča sa Kosovom bila bi tek fusnota u istorijskoj čitanci, a Azem Vlasi jedino ime u zbirci novinarske proze pokosovskog ciklusa. Ali, ko što veli mudac: Kad bi baba imala onu stvar, zvala bi se deda. Naravno, baba je „baba Jula“, a ona stvar je – pamet.

Dakle, da li je naša prikazana vojna moć (nemački „vermaht“) samo egzibiciono titranje visuljaka  slavne prošlosti? „Prva sila na Balkanu, četvrta u Evropi“ je, takođe, bila samo propagandna floskula koja se raspala sa prvom ustaničkom puškom  bratskih naroda protiv jedinstva koje ih je gušilo. 

Sinhrono landaranje dugim cevima gardijskih „mažoretkinja“ na paradi ponosa je simpatičan prizor. Ali od plesnih koraka do koraka ka trajnom rešenju kosovskog pitanja treba mnogo više vežbanja. Pogotovu vežbi iz - puzanja. Pešadijska obuka regruta Vulina je nedavno okončana tako da bi on mogao da prenese novostečeno iskustvo. Knjaz Miloš je u 19. veku  dokazao da se politički ciljevi neuporedivo lakše osvajajulukavim šunjanjem nego masovnim jurišanjem. Dakle, od dva loša, kog Miloša izabrati? Knjaza ili BOV 16M?

Na niškoj paradi ponosa bio je primetan izostanak premijerke brno-seksualnog opredeljenja. Možda zato što bi, uz masovnu erekciju ponosa maskirno-zelene boje, bilo demaskirajuće da se zalepršaju nijanse duginih boja kojim su svi političari na tribini višeslojno premazani. MIGovima je trebalo desetak minuta da prelete rastojanje od Beograda do Niša, našim vlastodršcima neuporedivo manje da prelete u SNS. Takva veština manevrisanja nužno izaziva ponos kod svakog dobronamernog građanina. Jer, zna se:

Srbi su ponosan narod - malo, malo, pa dobiju po nosu! To nas, naravno, ne sprečava da paradnim korakom redovno tapkamo u mestu. I tako u krug...