Od superćelije i moždane ćelije do zatvorske ćelije

Izjava 1: „Uau… Jel si vido, bate, ono… Onaj oblak, vetar, ono čudilo! Čik nek neko kaže da je to prirodno! Ma to nam, garant, neko šalje  namerno, da sjebe srpski narod!“

Izjava 2: „E, bate, jel si vido kako naš Vučko vadi koridore? Ćiri bu, ćiri ba – i te ga još jedan koridor! Ma, jes‘ da je 5 santima... ups, kilometara, al‘ nije bitna veličina, bitna je ljubav! Kako koja ljubav? Pa, prema našem precedniku!“

Ma koliko se naša premilostiva vlada trudila da nas u to ubedi, život u Srbiji se ne odvija voljom političara. Ni blagotvornim dejstvom Velikog Vođe, ni zlim uticajem onih bivših, zle kvinte, ustaških mrzitelja, mlohavih evropejaca i nabreklih Kurtića.

Jer, životi izgubljeni u oluji (ovoj nedavnoj, ne onoj ustaškoj), iščupano drveće, smrskani automobili i oboreni kranovi pokazuju prostu činjenicu: osim političara sa nacionalnih frekvencija i ponekog psihopate sa oružjem u ruci, na naše živote utiče i još po neko. Uključujući i iskonske sile prirode i ljudski nemar.

Tu dolazimo do ključnog pitanja:

Zašto je ljudima neuporedivo lakše da prihvate da je za njihovu nevolju kriva nečija volja? A ne, na primer, haotične turbulencije naelektrisanih čestica u atmosferi? Zašto Zevs, Perun ili Sv. Ilija (Hrist je, u dobroti svojoj, pošteđen dželatske rabote na bazi elektrona) moraju nekoga da zgrome? Zašto je ucveljenoj porodici nesrećnika koji se zakucao u banderu ili ga je ubio trulo stablo mnogo lakše da prihvate ono „volja Gospodnja“ nego činjenicu da je za tragediju kriv nesrećni sticaj okolnosti? Ili neka budala koja je prosula ulje po asfaltu, nije zategla šraf na kočnicama ili na vreme otfikarila trulu granu? Isključila struju ako je pokidan kabl pod naponom?

Ispada da sve religije na svetu služe ljudima samo da ih oslobode od 2 straha: od smrti i od neizvesnosti. Bez obzira da li u svojim bajkovitim dogmama obećavaju rajske harfe, 72 device, ušljokavanje u Valhali ili reinkarnaciju u svetu kravu, svi sveštenici, širom planete, nude samo jednu stvar: paljenje sveća, klanje životinja ili dobrovoljni prilog za pojanje i kađenje, obezbeđuju, garant, povoljan ishod budućih događaja.

Naravno, danas, u 21. veku, neuporedivo je važnije pitanje: Koliko su milenijumi takvog tucanja u mozak omogućili savremenim  prodavačima magle (uključujući vladare i vlasnike senzacionalističkih sajtova) da nam i dalje uvaljuju raznobojne bubrege? U čemu je ta fatalna privlačnost više sile?

Jasno je da faraonima, rimskim carevima, srednjevekovnim velmožama i Velikim Vođama odgovara da podanike drže u klečećoj pozi. Govnjive motke se teško koriste ako ti čelo dodiruje tlo otadžbine ili patos bogomolje. Ali, aman, zašto običnom narodu više odgovara klečanje od uzdignute glave?

Ispada da su zakoni fizike i zakoni psihologije totalno suprotni – šuplja glava više savija kičmu od one opterećene mozgom. Podignuta glava (pogotovu ispunjena znanjem i razumom) vidi mnogo dalje od one koja se klanja.

Na primer: Klimatske promene u zadnjoj deceniji izmenile su planetu do neprepoznatljivosti. (Pra)deda Tričko nikad nije video pijavicu tornada, „stogodišnje poplave“ (svakih 6 meseci!), počupana stabla i bujicu kako ruši kamene ćuprije.

I, pod 2: Kako, aman, niko nije kriv kada kabl pod naponom ubije i dedu i unuka?! I to u razmaku od desetak dana i višestruka telefonska upozorenja nadležnima? Kako naša premudra premijerka može da lupi da su u pitanju „kablovi pošte“? Koliko vrede njena „uveravanja od Elektrodistribucije, Elektroprivrede, predsednika opštine… da to nije tako“? Šta, kabl nije bio pod naponom?! Šta, niko nije poginuo?!

Tako se, po ko zna koji put, „vazelinska piramida“ pokazala u svoj svojoj ogoljenoj bedi. Ljudi kojima je ljigava poslušnost jedini kvalitet postavljeni su na položaje kojima nisu dorasli. Ako im je neuporedivo važnije da napune autobuse i obezbede sendviče nego da funkcioniše poverena im delatnost, onda je ova zemlja u ozbiljnom problemu.

3 meseca posle tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, 2 godine posle havarija u Obrenovcu (decenije zloupotrebe Kosova i urušavanja institucija Srbije da ne pominjemo!) vlast uporno tvrdi da „sistem nije zakazao“.

Naravno! Sistem očuvanja fotelja, bez obzira na počinjene greške, funkcioniše savršeno. Ružičasta šminka ružičaste televizije prekriće svaku fleku na licu dvoličnih političara, a zastava rodoljublja i senka Velikog Vođe svaku brljotinu. Ostaje otvoreno pitanje:

Koliko nevinih žrtava treba još položiti na oltar Nesmenjivog Bezgrešnika? Ili je konačno došlo vreme da životi ljudi budu iznad kulta partije i lažnog Mesije?

Autor Zoran Petković